Sve što biste – zarad vlastitog dobra – morali da znate o socijalizmu, kapitalizmu, tranziciji od jednog ka drugom, kao i o turobnom srpskom glavinjanju negde u limbu između njih, možete proučiti na primeru beogradskog javnog gradskog prevoza, još od devedesetih pa do dan-danas. A što se te današnjice tiče, hmda, ona nije da nije svečana. Evo, koliko u nedelju, i ja sam prvi put svečano „ocviknuo“ onu žutu kartu – naslednicu besmrtne „pantljičare“ – u automatu postavljenom u jednom privatnom autobusu, a sve to svega nekoliko sati nakon što su i ponosni gradski oci, majke, ujaci i zaove pred TV kamerama učinili to isto, dokazujući stanovnicima srbijanske prestonice da je uzdravlju proradilo ono što se zove Jedinstveni Tarifni Sistem. Mislim, ono, nije li to jedno baš zdravo ogromno civilizacijsko pregnuće i dostignuće?! Okej, videćemo kako će stvar da funkcioniše na duži rok, a u međuvremenu bismo mogli da se vrnemo našoj oglednoj tranzicionoj pričici.
Gradsko je saobraćajno preduzeće tokom devedesetih bilo devastirano otprilike kao i sve drugo u zemlji kojoj je onaj sociopata onomad „vratio dostojanstvo“ – od čega se ova još uvek sporo i mučno oporavlja. O tome više ne vredi trošiti reči. Zanimljiv je zaplet nastao tek negde potkraj devedesetih, kada je GSP postao poligon za ćuškanje i odmeravanje snaga Zlog Režima (SPS), gradske vlasti (SPO) i demokratske opozicije (okupljene oko Demokratske stranke) zatečene u ranom pubertetu. Dobro, pišče, a šta je DSS radio tada? Dajte, nemojte se šaliti, ovo su ozbiljne stvari… Elem, Beograđani se sećaju da je neki od brojnih konkurentskih sindikata vozača malo-malo pa organizovao neki (za putnike-neputnike) iznurujući štrajk sa loše prikrivenim političkim motivima, i tako je to taljigalo sve dok ga jednom štrajkači nisu baš prekardašili, pa su Zovi Ga Spasoje Krunić & co. u pomoć pozvali privatnike. The rest is history: od tada živimo sa raspojasanom anarhijom u gradskom prevozu, koja se poslednjih godina uljudila tek do mere podnošljivo bizarnog „dvovlašća“ kakvo teško da postoji igde u „civilizovanom“ svetu. Sveopšti „socijalistički“ javašluk i propadanje oplemenjeni su „čudesnim svijetom privatluka“ na dražesno potkontinentalni način, ergo uz izobilno čerupanje i svakovrsno hodanje po ganglijama poštenog sveta beogradskog. Tako je klataranje autobusima po Beogradu postalo neka vrsta oglednog dobra (tačnije: oglednog zla) za upoređivanje dveju kanda podjednako pogubnih paradigmi, što bi rekli prodavci ranih mušmula na Kaleniću.
Gradsko saobraćajno, sa svojim leti vrelim a zimi ledenim olupanim kantama, musavim i prljavim, neobeleženim i iznutra tek čkiljavo osvetljenim, i sa razdrljenim vozačima koji su vozili samo kada su inspirisani, postalo je nekom vrstom školskog primera „socijalističkog“ poslovanja dovedenog do krajnjih konsekvenci, baš onakvih kakvima su nas poslednjih stotinak i kusur godina plašili liberalni politekonomski mislioci. S njima je sve bilo „može da bidne, a ne mora da znači“, ali je zato, što jes-jes, bilo manje-više besplatno. Nije li to apoteoza komunističkog shvatanja potrošnje: jeste da nema, al je zato džabe. Na drugoj strani, glavnina famoznih „privatnika“ upustila se prvo u divlje nadmetanje i utrkivanje sa GSP-ovcima, u kojem su jedni drugima banditski preuzimali putnike, uz prigodne psovke i škripu kočnica; pravo je čudo da niko nije poginuo u tim jurnjavama. Kada je ta kaubojština ipak nekako suzbijena jerbo je već pretila omanjim genocidom, privatluk je prešao na lukavi „plan B“, i njega se bogme slepo držao svih ovih godina. „Plan B“ znači: ne polazim sa početne stanice po voznom redu (čuj, voznom redu!) nego kad mi se autobus napuni, a oni koji već ušli neka venu unutra do mile volje; kad jednom ipak krenem, milim po varoši najmanjom mogućom brzinom kretanja, opijen nirvanističkim idealom Savršene Nepokretnosti, nameštam se da ne propustim nijedno crveno svetlo na usputnim semaforima, na većim stanicama pravim bar petominutne puš-piš pauze, dok mi prokuvani putnici ne zaborave i gde su krenuli, i zašto. A sve ovo, jakako, zato da bi mi se usput nakupilo što više čekajućih putnika, od čega direktno zavisi i moja plata (osoblje je uglavnom plaćano „na procenat“) i gazdin profit. Šampion je valjda bio izvesni Oktopod koji je vozio na liniji 29: oni su bili u stanju da voze od Studentskog trga do Medakovića duže nego što bi pokvarenom fići trebalo da stigne do Niša, i to vozeći na pedale.
Ako pokušamo da rekapituliramo, moglo bi se to reći i ovako: GSP je bio oličenje besprimernog javašluka i propasti kao kakav pokretni eksponat iz „muzeja socijalističke strave“, a privatnici su bili oličenje besprimerne pljačke i otimačine, kao da su pred nas banuli sišavši pravo s nekakve antikapitalističke karikature iz Lenjinovog vakta. Najfantastičnije od svega ipak je bilo to što je sve bilo tako jasno, što je suština prevare bila sasvim ogoljena, što je posvemašnji prezir prema onima od kojih žive i prema njihovim elementarnim potrebama bio tako nedvosmislen: Mi smo znali da nas oni iz GSP-a farbaju kada se jednostavno ne bi pojavili, i takođe smo znali – a i oni su znali da znamo, i to ih nimalo nije impresioniralo – da nas „privatnici“ otvoreno maltretiraju zarad kojeg dinara više u njihove džepove kada bi nas satima taljigali za dva-tri kilometra. A taj stepen radikalno ogoljenog prezira prema Bližnjem, iza kojeg nije teško naslutiti ni posvemašnji prezir prema sebi samom („stoka sam, pa šta!“ kao životni credo) nije drugo do karakterističan simptom vaskolike srpske propasti od ranih devedesetih do danas: na jednoj strani olupine „socijalizma s neljudskim likom“ kao anti-sistema koji smo pokušali da konzerviramo za ekskluzivno našu upotrebu, na drugoj karikaturalni, prazilučki kapitalizam u kojem niko ni ne pokušava da prikrije da je njegov jedini ideal prodaja ničega za nešto: bilo bi najbolje kada biste jednostavno dali pare, bez da tražite nešto za uzvrat. A između, u sredini, zbunjena Srbadija, koja ne zna tačno šta joj se dešava, ali je uverena da joj se to dešava usled neke Sveopšte Zavere Protivu Nje, a ne zato što je haos sa ulica tek preslika haosa nastalog u glavama i dušama miliona.
