Komentar
Stepen državne represije
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Pokušaj "uklanjanja" Ivana Medenice s FDU nije samo osveta povređenih sujeta nego i deo najstarijeg srpskog kontinuiteta: borbe između ljubitelja promaje i buđi
Kada su u pitanju loše stvari, društva uveliko funkcionišu na nivou presedana: „Kad može on (da laže, krade, ubija etc.), zašto ne bih i ja?“ Ili, recimo, ovako: ako državne novine mogu da se odriču svojih najboljih autora, zašto se državni fakulteti ne bi odricali svojih najboljih, najuglednijih, najomiljenijih, najperspektivnijih, najpropulzivnijih profesora? Da, naravno, mislim na Ivana Medenicu, barem kao primer i kao povod.
Neka onaj što dežura utorkom bude miran: ne znači ovo da je „Vučić“ rešio da izbaci Medenicu s Fakulteta dramskih umetnosti, kao što jeste – neposredno ili posredno – izbacio Petričića iz „Politike“ ili Olju Bećković sa televizije kao takve. I mnoge druge koji su i tokom spavanja stvorili više vrednosti za ovu zemlju nego „Vučić“ u budnom stanju. Štaviše, zaista verujem da „Vučić“ s konkretnim slučajem nema ništa. Zašto? Pa, prosto je: nije Ivan Medenica neko koga oni koji su „Vučić“ percipiraju kao neprijatelja, mada ga svakako ne doživljavaju ni kao prijatelja; držim da drže da im je naprosto pH neutralan. Uostalom, nije li i sam Medenica – mašući izvesnim belim listićem – onomad makar mrvičak doprineo njihovom dolasku na vlast? Zar sad da mu tako vraćaju?!
Ko je onda, ili je možda bolje pitanje: šta je onda Ivana Medenicu, kroz neizbor u zvanje redovnog profesora (koje nekako prirodno pripada i mnogo, mnogo manjim „kalibrima“ od njega) dovelo na rub otkaza na FDU, mada je jedan od najuglednijih savremenih srpskih teatrologa, i omiljen, autoritativan profesor koji ima gotovo nepodeljenu podršku studenata? S jedne stane, dakako, kolegijalne, ljudske, umetničke sujete: kao aktivan i zajedljiv, oštro pronicljiv i nepotkupljiv kritičar, Medenica se zamerio mnogima, i rešili su da mu osvetu serviraju hladnu: takva najviše boli. Međutim, uveren sam – mada je to jedna od onih stvari koje je zapravo nemoguće pozitivno, empirijski dokazati – da to nije cela priča i sva istina, da tu ima još nečega važnog, a što je s ovim povezano. Kao što je, s druge strane, povezano i s onom fuj i kakanom stvari zvanom politika, o da, i te kako. Ne zato što bi Medenica takvu vezu silno hteo, nego zato što je sam njegov teatrološki angažman proizvodi, bio on toga svestan ili ne (a mora biti da je svestan).
Šta pisac hoće da kaže? Osim povređenih a nezalečenih sujeta, još je nešto Medenica opako nagazio u ovih dvadesetak godina javnog prisustva i uticanja na tokove, ne samo pozorišne, nego i opštekulturne. Iako krajnje distanciran od svake „dnevne politike“, kamoli od političkih partija, iako vrlo diskretan u bilo kojoj formi javnog angažmana mimo svoje uže i šire struke, iako, dakle, „politički bezopasan“, Ivan Medenica u očima svojih protivnika postoji kao javna opasnost prvog reda. Znači li to da oni ne vide dobro, čak da haluciniraju? Ne, naprotiv: uveren sam da odlično vide i prepoznaju ono što ih ugrožava, to jest da Medenicu odlično procenjuju. I da im je zato na meti. Naprosto, bez njega bi lakše disali, komotnije bi se osećali u svojim malim, toplim brloščićima.
Dok je bio slobodni strelac, drčni kritičar koji ima moć upravljanja samo nad svojom tastaturom, I. M. se, bar uz škrgut zubima, još i mogao podneti. Ali nakon političkih (sic!) promena 2000, Medenica postaje jedan od onih koji aktivno i neposredno utiču na fundamentalnu promenu kulturno-vrednosnog pejzaža zemlje, na refresh srpske kulture, na sistematsko otvaranje prozora čvrsto zaboravljenih u prethodnoj dekadi, na provetravanje koje je neprijatelj svake čađi i buđi. Postajući čovek s uticajem u važnim institucijama (ranije Sterijino pozorje, sada Bitef), Medenica ulazi među one koji imaju mehanizme za oblikovanje kulturne mape, a bogme i odlučnost da ih upotrebi, i znanje da to učini tako da nakon „upotrebe“ povratak u pređašnje stanje ne biva nimalo jednostavan (evo, Pozorje se godinama gicalo i mučilo kako da poništi i satre njegov superioran koncept, i tek će sledeće godine u tom naporu ostvariti prvi zamašniji uspeh).
Pa dobro, čime on sve to izaziva? Kako se zove taj strašni toksin koji ubacuje u zdrave tokove „nacionalne kulture“? Hajde da pokušamo ovako: modernizam (visoki modernizam, postmodernizam…) kao osećanje sveta, na sceni i izvan nje; kosmopolitizam kao stanje svesti, koje nije „negacija“ nacionalnog, nego njegovo svođenje na pravu meru; sklonost ka novom, drugačijem, istraživačkom, eksperimentatorskom, emancipatorskom – opet, u umetnosti (i pisanju o njoj) i izvan nje. Ukupno: „set vrednosti“ koji je crvena krpa za svaki tupi palanački izolacionizam koji sebi tepa da je tradicionalizam.
I to je prava tema ovog teksta: Ivan Medenica je naprosto jedan u nizu, nastavljač svetlih „antitradicionalističkih“ tradicija, deo jedne vertikale koja traje bar onoliko koliko i horizontala koja bi da je obori. Menjaju se u Srbiji (i zemljama njoj nalik) režimi i poretci, partije i vladari, dominantni i opresirani diskursi, ali to nekako uvek ostaje isto: na jednoj su strani oni koji bi da otvaraju prozore i kojima je zagušljivo i tesno kad nema strujanja vazduha, i oni drugi, koji bi da se zabarikadiraju, i koji su najsrećniji kada svi kolektivno udišemo kiseli vonj nepranih i neskidanih čarapa. Takvi su se međusobno nadmetali za svih onih Karađorđevića i Obrenovića, takvi su i u vreme komunizma vodili međusobne bitke unutar nominalno zajedničke (i jedine) partije, a tako je i danas. Jedni otvaraju prozor, drugi gledaju kako bi ih kroz taj prozor bacili, pre nego što ga opet zatvore.
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Ostavka je moralni i lični čin, podnosi se smesta i neopozivo. Umesto toga, posle smrti pod nadstrešnicom vlast obećava da će politički vagati i trgovati, da vidi na koga da svali „odgovornost“
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve