Čitam ovih dana da je novosadska policija uhvatila izvesnog pedofila koji da je uznemiravao dečicu oko Futoga, kako kažu. Takvih je vesti sve više, što ne znači da je sve više takvih bolesnika ili prestupnika – kako ko voli. Uvek ih je, nažalost, bilo, ali je srećom društvo postalo osetljivije (u novogovoru: senzitivirano; ili senzitivizovano?), pa se takve vesti plasiraju bez skanjeranja i prenemaganja. Bila bi to tek još jedna zabrinjavajuća vest (ali dobra za dečicu oko Futoga), da nije jednog detalja: dotični pedofil član je organizacije poznate kao Nacionalni stroj.
Auf! Ovo im nije trebalo.
Čovek ne može da se ne lecne malo: od pripadnika neonacističkih, klerofašističkih, ekstremno desnih i šovinističkih pokreta i grupa na prvi pogled ne očekuje se takva neka seksualna orijentacija koja odudara od njihove jasno izrečene ideologije. Desnica – pa i ova ekstremna neonacistička; naročito ona – diči se konzervativnošću, onime što oni vide kao moralnu ispravnost, prezirom prema „perverzijama“ i „izopačenostima“, naročito u stvarima seksualnim: setite se svih tih Gej parada i šta je sve bilo… Ako je člana Nacionalnog stroja uhvatilo dok pokazuje svoje intimne muške delove deci i navodi ih da ga pipkaju – tu nešto tandrliče (što bi rekli Ličani). Hajde da vidimo šta.
Ima tu više mogućih tumačenja. Neko će kazati da pedofilija nije deo političkih sklonosti i da „čadoljuba“ (kako se to nekada zvalo) ima svuda podjednako. Verovatno, ali se ta žaljenja dostojna sklonost u drugačijim sredinama i ideologijama ne gleda sa baš tolikim mrštenjem kao na desnici. Naravno da niko normalan to ne odobrava, ali se od seksualnog čistunstva drugde ne pravi ideologija „narodnog zdravlja“. Upravo se tom ideologijom „zdravlja“ i „bele kuge“ pravda nasilje nad gejovima i gejkama; iz te ideologije potiče užasavanje Crkve i „srpskih domaćina“ nad homoseksualcima i predlozi da ih se – kao u Rajhu – pošalje „kroz odžak“. A šta ćemo sa pedofilima? E, tu se i Crkva i „domaćini“ ućute. Crkvi nije baš zgodno (de tu fabula naratur); „domaćini“ kao da nisu ni primetili. Nešto se ne sećam da sam u neonacističkoj propagandi video stav o pedofiliji, ali ne hvatajte me za reč, nemam snage da je pratim.
Dobro, kazaće još neko da im se „mangup uvukao u redove“; događa se. Da bismo i tu bili sigurni, treba videti koje su rase ili nacionalnosti ili veroispovesti bila ta dečica, žrtve neonacističkog pedofila. Na svu sreću, zakon štiti žrtvu i maloletnika, pa to nećemo doznati (osim ako neki tabloid ne objavi). Zamislimo, eto tako, da su ta deca bila Srpčad; šta će Nacionalni stroj preduzeti? A šta ako nisu? Ostavljam vašoj mašti na volju…
Muževnost se na desnici vazda isticala kao vrlina svojstvena „patriotima“ i „višim rasama“ uopšte. Mi smo, svi smo, mužjaci, jebači, superpotentni testosteronski „alfa-mužjaci“ (termin drag Saši Tijaniću) itd. To nipošto ne znači i da smo heteroseksualni, molim da primetite. Važan deo i avangarda Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) bili su SA (Sturmabteilungen; jurišni odredi). U čuvenoj „Noći dugih noževa“ poklano im je vođstvo upravo pod izgovorom da su zastranili u homoseksualnost; izgovor nije bio baš skroz izmišljen. O slučajevima homoseksualnih silovanja u našim ratovima i da ne govorimo; onaj bečki profesor imao bi šta da kaže. S druge strane, homoseksualni imaginarijum sklon je vizijama i estetizaciji upravo nasilnih aspekata što nacizma, što drugih sličnih ideologija.
Muževnost je, usudiću se da kažem, nešto drugo od nasilja i politike uopšte, pa i od ekstremne desnice koja pokušava da je usvoji kao zastavu. Muževnost je arhaična reč koja označava izvesnu zbirku vrlina: hrabrost, ispravnost, čast, poštenje, plemenitost. Hrabrost pre svega, u Konfučijevoj omiljenoj negativnoj definiciji: nedostatak hrabrosti je kad neko ne učini nešto što je ispravno učiniti (tako nekako); i obrnuto, dakle. To sa mudima, testosteronom i sličnim endokrinološkim kategorijama nema veze. U redu: pojam muževnosti zaostao nam je iz srednjeg veka, pristajem, ali zbog toga nije manje važan. On je uspomena i podsećanje da: slabijega ne treba tući; da ne treba silovati, jer nije lepo; da decu ne treba sablažnjavati, jer je to još ružnije; da nije lepo lagati; da su svi ljudi stvoreni isti; da se u tuđi privatni život ne treba mešati itd., možete već naslutiti. Poznajem homoseksualce koji su pristojni, hrabri i ispravni ljudi; neke od njih znam iz detinjstva i mladosti, ali me nikada nisu ni pipnuli, niti aludirali na tako nešto. A bili su i jesu nesumnjivo muževni ljudi, mada nekako nisu bili skloni ni Crkvi, niti desnici.
Šta sad s tim nesrećnikom iz Nacionalnog stroja? Pravosuđe će ga već propustiti kroz žuljevite šake, to ide po sebi. Šta će Nacionalni stroj s njim? Isto što i Crkva sa Pahomijem, Ilarionom i inima? Ili će ga proglasiti za „alfa-mužjaka“ koji u nešto udarati mora? Situacija zaista neprijatna i ja se tu ne bih mešao dalje.
