Munđos

Munđos je deminutiv, tepanje, za munđaroša. Munđaroš bi pak bio sitan prevarant, muljator; etimologija mi izmiče, možda vuče na romani (ciganski), ne znam. Za razliku od belosvetskih hohštaplera ili ozbiljnih varalica, munđos je nekako simpatičniji – mada ni ovi drugi nisu bez šarma; bez šarma se taj posao ne radi.

Munđosi se dele na male, srednje i veće; na uspešne i neuspešne; na simpatične i nesimpatične. Uspešni teže da budu simpatični, pa su zato i uspešni, ako me razumete. Neki do kraja ostanu mali munđosi, jer su time zadovoljni; to onda nije pitanje pohlepe, nego principa. A princip je u svim tim kategorijama – od belosvetskog do sitnog munđosa – isti: korisno je i bogougodno pomoći budalama da se rastanu od svojih para. Da pare nisu za budale, to će vam objasniti svaki šibicar, najniža vrsta munđosa. Budale su, naime, pohlepne i misle za sebe da su pametniji od: munđosa, šibicara, kockara, kockarnice, Jezde, Dafine, banaka uopšte; i tako dalje. Visoko mišljenje o sebi upravo je ono od čega žive munđosi i ostale nabrojane kategorije. Pa kako da nam munđos ne bude simpatičan, makar i šibicar?

Nekoliko primera: znao sam početkom sedamdesetih lika koji je nosio onu grickalicu za nokte (čvak) i stalno od svakoga tražio na trenutak ličnu kartu. Tada su lične karte bile one plastificirane, pa je čovek odsecao čvakom ćoškove i spremao ih u kutijicu od filma. Posle je te ćoškove prodavao naivcima kao doze LSD-ja; uspevalo je. O lišću obične konoplje umesto one indijske i da ne govorimo…

Znam i sam kako to ide: imao sam svojevremeno običaj, kao klinac, da u robnoj kući „Beograd“ investiram u dva i po metra odličnog paraćinskog štofa i da ga za duple pare preprodam ispred komisiona kod „Zone Zamfirove“, jer ima britansku zastavu na obrubu i jer, kad se vlakno zapali šibicom, smrdi kao prava vuna – što i jeste. U to vreme odela su se još šila kod šnajdera, ako se neko seća, a „dok je ovaca, biće i štofova od čiste runske vune“, kako su govorili tadašnji munđosi. Tada sam naučio da je informacija novac: da je ovca znala za robnu kuću „Beograd“ i paraćinski štof – otišla bi tamo.

Na ovaj prilog muškoj karakterologiji naveo me je najnoviji blesavi skandal sa maturskim testovima (bilo ih je i ranije, ali ne ovako razvikanih). Setili se munđosi gde su pare; za to imaju, naravno, urođeni dar. Pare su kod dece i roditelja od kojih deca uče da se isplati varati na maturi. Te dve-tri hiljade dinara investicija su u budućnost, misle oni. Tako je, kažu munđosi, i onda im prodaju kako prave tako i izmišljene rešene testove. Ionako je svejedno: neće valjda da ih prijave policiji zato što su im prodali lažne rezultate testova? Tako budala postane dupla budala, a munđos je pare uzeo i sad – soli na rep. Suština je u ovome: ko je spreman da prevari, mora biti spreman i da će biti prevaren; pošteni se uzdaju u rad i znanje, pa i ne dođu u opasnost. Ako mene pitate, ja ove koji su testove pokrali ne bih ni gonio.

Usudiću se da ustvrdim da je munđos koristan oblik života. Ako ni zbog čega drugoga, ono u socijaldarvinističkom smislu: pripomaže prirodnom odabiru unutar vrste. Zatim, munđos je i od moralne koristi: na očigledan način primerom ukazuje na štetnost moralnog relativizma i pohlepe. On je hodajuće iskušenje grešnicima – pa ko nasedne, sam je kriv. Pametan munđos – a takvih je većina – svoje ovce ne prezire. On ih poštuje, jer od njih živi. Još više poštuje razborite i poštene ljude koji ne nasedaju na jevtino iskušenje; takvi su mu uteha da ipak neke pameti i poštenja ima u ovom pokvarenom svetu. Prema tome, Bog je u svojoj premudrosti stvorio i munđose; On zna zašto.

O velikim munđosima, nekima čak proslavljenim u literaturi, samo malo. Samo tri primera: Feliks Krul, čiji nam je potpuni životopis, nažalost, uskraćen prevremenom smrću Tomasa Mana; Ostap Ibrahimovič Bender, neumrli osnivač modernog munđanja, čijih se mudrosti dan-danas pridržava svaki munđos dostojan te časne profesije. Treći je moj omiljeni lik: Čeda Mihajlović (poznat i kao Igor Baruh), prerano preminuo u Gospodu u glupoj saobraćajki (ako je to istina, u šta ponekad posumnjam) kod Ade Ciganlije. Taj je sa istim žarom i naprezanjima išao i na sto maraka i na milion; stvar principa. Izradio je FBI, CIA, Rašu Smiljanića, Udbu, Haški tribunal, njujorški „Tajms“, izvestan folklorni ansambl itd. Sve dok nije naleteo na Legiju i Duću i podlegao pred brutalnom silom. To je ta razlika.

Nije da se žene ne bave munđanjem. Ali, one su tada hladne, proračunate i inteligentne; fali tu ono neko muško nadahnuće iz duše, sa dozom humora. Ne zamerite, ali je tako.