U neka davna vremena preko leta se ništa nije događalo pa su se novine punile tekstovima o mišu u pivu, kanalu koji bi povezao Tisu ili Moravu sa svim morima sveta, šansama seoskog turizma. Otkad se na Balkanu zaratovalo, leta nisu više tako dosadna, nažalost, mada normalizacija počinje opasno da preti. Tako se ovih dana razigrala priča da su neki srpski funkcioneri naložili nadležnim službama (kojim?) da ukinu naloge na Tviteru na kojima ih neko lažno predstavlja.
Ne bih da ulazim u to šta je u ovoj priči stvarno tačno, već samo u ono što je javno. A javno se niko iz vlasti nije pohvalio svojim uticajem na Tviter, tolikim da može jednoj kompaniji koja radi u celom svetu i koju neki indirektno optužuju za obaranje prilično rigidnih režima da naloži da ukine nečiji nalog jer je „satiričan“.
Ne kažem da nekim ljudima iz vlasti tako nešto nije palo na pamet (ovo „pamet“ je kolokvijalni izraz u ovoj rečenici), ali ko je dugo bio zatvoren ne veruje da sloboda igde postoji, pa tako i mi. Naviknuti da vlast može sve, verujemo da je njena moć neograničena, to jest da se širi i na društvene mreže. Za koje je, ruku na srce, Srbija neprimetna i beznačajna. Uostalom, šta je bilo sa zahtevima za izvinjenje upućenim TV mreži E!, gde je bilo mnogo više materijala za svaku vrstu pozivanja na odgovornost? Ništa posebno, odgovoreno je da moramo da se naviknemo na američki humor.
Rezultat ove letnje afere je da su nalozi koji su, navodno, bili ukinuti sada ponovo aktivni. Zapravo, aktivniji nego ikada, lepo izreklamirani. Prevedeno na srpski, sada bi mogli da otvorimo priču da je, recimo, Vuk Jeremić sam spinovao sve to da bi podigao sebi popularnost samoironičnim tvit postom. Toliko je suludo da zvuči logično, zar ne?
Ono što je mene lično privuklo više od ironičnih naloga među kojima, ruku na srce, ima spektakularnih koje redovno pratim, jeste koliko su srpski političari zaista aktivni na Tviteru.
Ovlašno istraživanje (u koje sam uložio nekoliko sati) dalo je šizofrene rezultate. Retko koji političar u Srbiji tvituje (vedri izuzeci su #gordanacom, #cistacica, a #vukjeremic ima nalog koji popunjava njegov kabinet što je u potpunoj suprotnosti sa idejom tvitovanja). Ali, većina političara ima registrovane naloge na svoja imena i… čekaju.
Pretpostavljam da se ne razumeju i tvitovanje, pa se (poput mene koji tvitujem jednom mesečno, mada uredno pratim) pravdaju da za to „nemaju vremena“. To sa vremenom je obična glupost, ali ovo sa nerazumevanjem nije. Tviter prostor u Srbiji se raširio do te mere da ga primećuju i mediji, za sada u letnjim izdanjima, doduše. Ali na jesen, kada se zalaufa predizborna kampanja, bojim se da će u njega morati ozbiljno da se zagazi. A voda, ‘ladna.
Hoću da kažem da ako ste nezaposleni, a vešti sa društvenim mrežama, pažljivo pratite oglase za posao ili se samoinicijativno javite političkim strankama. Rodiće, neće imati ko da bere, cenim. Letnji testovi pokazuju da je tako…
