Čak ni u zemlji u kojoj nikada ne nedostaje uvrnutog spektakluka svake zamislive sorte, nemoguće je ne zapaziti, i nemoguće je odoleti da se ne pozabaviš ovom bizarnom aukcijom stvari zaplenjenih u kućerini (kućerinama?) izvesnog Šarić Darka, osumnjičenog narko-bosa koji nije težio slavi no je, naprotiv, voleo da bude anoniman (a slavni su, bajdvej, bili neki oko njega, koji su mu jeli iz ruke).
Dakle, Država je zaplenila pokretnu i nepokretnu imovinu građanina Šarić Darka, jerbo da je ista „stečena kriminalom“, što nije bilo lepo od njega, a nije bilo ni zakonito. Ta stvar sa zaplenom je, verujem, izvedena po Zakonu. Zatim je Država rešila da tu imovinu proda, pošto joj keša uvek treba, dočim frižidera, televizora i stonih lampi valjda ima već dovoljno, a za slot-mašine ili stolove za stoni fudbal valjda i nije primereno da im Država bude vlasnik, pa nije Država, bre, zabavni park ili prigradski kafić „sas sadržaji“. Dobro, i to je, verujem, takođe sve po zakonu, ne bi se valjda Država kockala s takvim stvarima. Elem, usledila je aukcija na kojoj je na prodaju ponuđeno oko 250 sitnica i polukrupnica sa Šarićevog znanja-imanja simpatično lociranog na lokaciji koju Novosađani nazivaju „dolina lopova“ (što je netačno i nepravedno jer se uopšte ne radi o dolini, naprotiv), od čega je, kažu, iz cuga prodato oko 110 komada. Ono što je ostalo sirak tužni brez igđe ikoga da mu bude legalni i pošteni vlasnik, biće ponuđeno ponovo, valjda će se bolje istaći u neoštrijoj konkurenciji. Dakle, još imate šansu da za male pare postanete posednik neke andrmolje koja je bivakovala, na primer, u radnom kabinetu Šarića iz vremena dok je zvanično bio „kontroverzni biznismen“, pa je – taj predmet, naime – možda prisustvovao nekim produxovljenim dijalozima kao iz Milerovog raskršća. Što vam taj predmet, doduše, ne bi mogao poveriti u detalje, ali zato će vam samim zračenjem svog prisustva pomoći da bolje maštate i domišljate… A možete se, recimo, domoći i one knjige, beše li „Istorija mafije“ ili tako nešto (ako nije već prodata, ili otkupljena od Gradske biblioteke?), koju je Šarić čituckao u trenucima dokolice, pa je tako i zatečena na njegovoj nahtkasni (hm, možda se knjiga nudi u paru s nahtkasnom?) kad je ono bio naglo krenuo na dalek put vijugavom i vetrovitom stazom. Stručna literatura, permanentno samousavršavanje, učenje na iskustvima i greškama drugih, nema zezanja, tako se to danas radi, a ne kao nekad, sve na snagu, instinkt, herc i bezobrazluk!
U redu, hajde da, u poluvremenu, vidimo šta smo do sada imali: država nešto prodaje, samim tim je to legalno, zar ne? Građani dolaze na aukciju, neki da zveraju, neki bogme i da kupuju. I evo, već je stotinu i deset prvobitno Nezakonito Stečenih predmeta suštinski izmenilo svoj zakonski te u neku ruku i moralni status. Legalizovani su, takoreći oprani, i sada su ravnopravni i uvaženi članovi Zajednice Predmeta… I tu je sve po zakonu. I svaki pošteni radni čovek i građanin koji je, recimo, kupio televizor ili veš-mašinu iz Šarića domaćinstva imao bi svako zakonsko pravo da priupita ovog kolumnistu „mis’im, u ćemu je, znaći, problem?“, a da kolumnista na to nema dobar odgovor. Jer građanin ima svako pravo da legalno kupuje stvari za svoje legalno stečene i uredno oporezovane novce, a gde ćeš legalnije kupovine od one u kojoj je Država prodavac?! I pri tome uopšte ne mora da ga interesuje istorija predmeta, njegov, takoreći, prethodni život, znate ono, kao u starim melodramama, kada zaljubljeni bogataš dobrog srca zaprosi nesrećnu kurtizanu još boljeg srca, i kaže joj svečano „tvoja prošlost me ne zanima“? A ona zanemi ganuta tolikom velikodušnoću, samo joj suze radosnice koje joj se slivaju niz obraze kao sliv Misisipija i Misurija zajedno govore sve što ne bi ni tisuću riječi… Opet ništa sporno, dakle.
Samo, eto, ja ne bih bio ja kad ne bih nešto zakerao. Hoću da kažem: svi dobro znamo da svi znamo istoriju ovih predmeta. I da je ta istorija od njih sasvim neodvojiva, naprosto u tom smislu da je teško poverovati kako bar znatan deo onih koji su dolazili s nadom da ih otkupe nisu upravo tu svest o njihovoj istoriji ukalkulisali u samu želju da ih poseduju. Jer, zašto bi neko baš na taj način kupovao tako banalnu stvar kakva je frižider, ili čak lampa? Zar nije jednostavnije otići u prvu prodavnicu odgovarajućeg tipa? A i jeftinije, uglavnom. Megjutoa, lampa iz prodavnice je lampa bez istorije, trivijalan predmet, ništa-koje-svetli. A lampa iz Šarića gazdinstva? Šta je ona?
Okreni-obrni, ona je nekakav znak iliti simbol. Želja da se baš ta i takva stvar poseduje integralan je sastojak celebrity-kulture današnjice: opsednutosti memorabilijama i trivijalijama koje su posvećene već samim dodirom ili bar pogledom poznatih. Pa dobro, obično su u pitanju slavni glumci i glumice, muzikanti, fudbalisti, državnici, ponekad i pisci i tako taj svet. Međutim, još od vremena sveopšteg i dobrim delom dirigovanog romantizovanja „samuraja vrelog beogradskog asfalta“, ovde su razglašeniji kriminalci takođe deo javnog vašara taštine. Ironija sa Šarićem je u tome što on kanda uopšte nije hteo da bude selebriti bilo koje vrste, valjda jer je znao da poznatost (više) nije dobra za posao. Ali, eto, neželjena poznatost ga je stigla onda kada je „pao“ (priznajte da pre toga niste ni znali da taj čovek uopšte postoji; ja nisam, to je sigurno; kao što nisam znao ni da je vlasnik jednog od mojih omiljenih kineskih restorana, xe-xe…). Ove bizarnosti koje sada gledamo njene su nuspojave, i najmanje govore o Šarić Darku, a najviše o društvu, kulturi i epohi u kojima je formiran.
