3. jun 2023.
Dolaze nam ovde u jatima, sa svih zapadnih strana sveta, umetnici s konceptom i filozofi bez koncepta, a novinari naših kulturnih rubrika ih dočekuju zahvalno i srećno, uzimaju od njih opširne intervjue, sve takmičeći se s njima u progresivnosti i revolucionarnosti.
Ovi i ove pogledaju malo oko sebe ako stignu, pa na ono čuveno i neizbežno pitanje “šta da se radi?”, podignu kažiprst i bez premišljanja odgovore: “Treba srušiti kapitalizam.” Što pre. Najbolje do ponedeljka.
I isti taj odgovor s oduševljenjem kao Objavu razglase i u ultraprogresivnim i u ultrakonzervativnim novinama, i u onim što su veoma za režim i u onim što su veoma za protiv. Izgleda da se samo oko toga slažu, jer ih samo to ništa ne košta.
A ja sve nešto ispod oka gledam onog umudrenog podizača kažiprsta, pa mi dođe da mu kažem: Čekaj, a zašto baš mi da ga rušimo? Pa nismo ga mi ni gradili nego smo ga dobili od vas po sistemu ‘ključ u ruke’! Nego hajde da vi lepo krenete da ga rušite, pa ako vidimo da vam dobro ide i da u isto vreme gradite nešto bolje i slobodnije, eto i nas za vama.
1. jun 2023.
Neko mora da je oklevetao Vladimira K…
A kleveta uopšte nije bezazlena: da je njegov novi roman poslužio kao “predložak” najmlađem masovnom ubici u istoriji sveta za njegov zločin.
Kleveta je dodatno dosoljena i dobiberena time što su pisac i ubica prezimenjaci i daleka svojta.
Ovo nije izmišljeno, samo je ostavljeno usred klevetničke priče kao nagazna mina, uz punu svest da malograđanska imaginacija neće odoleti da joj prida značaj i značenje koje nema.
Pravo da vam kažem, roman V. Kecmanovića ne da nisam čitao nego ga nisam ni u ruke uzeo, i tako je to najmanje od onomad kad me je pisac gromoglasno “oslobodio obaveze” da čitam njegove knjige. Fino, od toga ne štetujemo ni on ni ja.
Ali i bez toga znam da je optuživanje književne, filmske i ostale fikcije za zločine iz stvarnosti jalova i glupa rabota, koja promašuje narav i fikcije i stvarnosti.
Ovo važi čak i u retkim slučajevima kad se zločinac otvoreno pozove na tuđe delo kao uzor za svoje nedelo, kao što se smušeni ubica Džona Lenona pozvao na “Lovca u raži”.
Idiot i dalje trune u zatvoru i namerno smo mu zaboravili nedostojno ime, a “Lovac u raži” je kod kuće. I to svugde.
30. maj 2023.
Nije lepo, kažu, nekoga nazivati šljamom, jer to obezvređuje tu osobu, a svaka osoba sigurno ima neke kvalitete i vrline. Čak i ona kod koje nešto takvo nije otkriveno ni nakon višegodišnjeg proučavanja.
Večita narodna poslanica Nataša Jovanović ne mari za ovakve obzire nego je autoritativno, tonom eksperta, zaključila da glumci Nikola Kojo, Dragan Bjelogrlić, Marko Janketić i Sergej Trifunović nipošto i ni u ludilu nisu “kulturno blago Srbije” nego da su običan “šljam”.
Do ovog zaključka poslanica Jovanović svakako je došla proučavajući sve bezbrojne pozorišne, filmske i televizijske uloge, kao i scenarističke, književne, rediteljske i producentske poduhvate nekih od njih.
Bio je to, mora se priznati, ogroman posao.
Proučavanje zasluga i doprinosa građanke Jovanović bilo bi znatno lakše: taj folder i dalje je prazan. Ali nauka, verujem, neće odustati. Sve dok postoji i najmanja, ljudskom umu nezamislivo sitna, mogućnost da se tamo negde ipak pronađe nešto.
28. maj 2023.
Jedan neodigrani dijalog:
– Kako se izjašnjavate i kako se osećate, gospođo Čobani?
– Hvala na pitanju, vidno mi je bolje nego vama, gospođo Karleuši.
26. maj 2023.
Hoće li ove godine, pitam se, moja sjena hodati po Novom Sadu, lutati po holovima i scenama Srpskog narodnog pozorišta, plašiti gospodu?
Ne ironišem ovde, sirak tužni, jednog utamničenog atentatora sa poetskim nagnućima nego samog sebe, pošto bi jedino moja sjena mogla hodati, lutati i plašiti, dok sam ja bezbedno spakovan u nekretninski status – što ne znači da mi cena raste, jer sam neuseljiv – i prvi put posle dvadeset godina niko se neće ni radovati ni plašiti moje kabaste pojave, a ni onoga što ću napisati o predstavama, selekciji, konceptu festivala…
Možda je bilo i vreme za ovaj rastanak i uzajamni odmor, ali ipak, nisam ga baš ovako zamišljao.
Kroz glavu mi se vrte bezbrojne situacije sa scene i izvan scene, ceo jedan pomalo odeliti život stao je u tih dvadeset Pozorja. Ipak, možda mi je najdraža i najluđa ova. Korona-psihoza je na jednom od vrhunaca, pozorište je ipak puno, gledamo Eichmanna u Jeruzalemu Zagrebačkog kazališta mladih, ja sam u četvrtom-petom redu. Kuda god pogledam oko sebe i dokle pogled doseže svi, ali doslovno svi, nose maske, samo sam ja golog lica, umorio sam se bio već i da objašnjavam zašto. Posle nekog vremena, glumac Pjer Meničanin kaže: “O, tu je i gospodin Pančić! Sjećate li se kako se zove ta-i-ta knjiga?” Ja se, naravno, sećam, pa doviknem njen naslov koliko da dobaci do scene. Taj ljubak metateatarski trenutak verovatno ne bi bio moguć da sam nosio masku…
Tempi passati, ko zna hoće li se nastaviti. Znam da je nekima laknulo kad su videli da me nema, što ne znači nužno da su zlonamerni, nego im je tako lakše.
A nije ni meni baš svejedno…
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
