Sarajevo su opsedali s okolnih brda, a ja sam bio opsednut Sarajevom. Svakog bih jutra ustajao s istim osećanjem stida, gorčine i nemoći, učeći sarajevske toponime onim redom kojim su razarani, i tako postajali breaking news
Sarajevo, naime, nisam baš dobro poznavao od ranije, iz njegovih mitskih doratnih godina. Nisam tamo ni dernekovao ni radio, nisam imao prijatelje, ništa. Moj se dvadesetsedmogodišnji nomadski jugoslovenski život odvijao mahom na transverzali koja je pratila Autoput bratstva i jedinstva, sve od Skoplja do Ljubljane, uz manja skretanja. Bosna je bila negde po strani od svega toga, a Sarajevo tek uzgredni prizor s turističke razglednice.
A onda mi je Sarajevo postalo sve, jer su ga naživo klali, tvrdeći da to čine i u moje ime. A ja nisam imao način, nisam imao glas koji se daleko čuje, da svoje ime, ma koliko nevažno bilo, od te nedužne ljudske krvi operem.
Ali zato su u Sarajevu živeli i umirali one i oni koji su bili i moj glas, i koji su govorili ono što sam ja želeo reći, samo što su njihove reči bile nemerljivo važnije i teže, ne samo zbog onoga što su bili i što jesu, nego i zato što su oni, a ne ja, bili pod granatama i snajperima, smrznuti i gladni, bez vode i struje, dok sam ja tavorio u ciničnoj bezbednosti Miloševićeve Srbije, izvoznice rata koja je svoj biznis obavljala u kešu, bez faktura.
Među tim glasovima iz užarenog karakazana, biće da je najprodorniji, najlucidniji i svakako najljući bio onaj Marka Vešovića. Nije njemu, ozbiljnom pesniku i ozbiljnom Crnogorcu (ako to nije jedno te isto) bilo toliko strašno što ga odozgo gađa ona njegova zavičajna zadribanda i budaletina, koliko to što mu ta avetinja bruka časno ime, uništavajući ono što ne razume, do čega ne može da dosegne.
Te Markove tako ljute a tako tačne paskvile, ta otvoreno prezriva i prezrivo otvorena pisma Radovanu-jadovanu i ostalim vandrumskim razbojnicima, doživljavao sam i kao moj glas, samo neizmerno važnija i jača.
Preživeo je Marko rat i ostao u Sarajevu, koje u potonjim vremenima nije baš uvek znalo šta će i kako će s njim, delom jer se Sarajevo u poraću nekako suzilo (čemu mi sa strane, a naročito s ove strane, nismo vlasni prigovarati, a ko to ne razume, ne razume baš ništa), a delom i zato što je Vešović pomalo bio težak, przničav čovek, koji je nastavio da vodi neke svoje ratove, ponajviše sa svojim zemljacima. Te familjarne rasprave brzo sam prestao da pratim, nisu mi govorile ništa važno.
Umro je Marko, stigla ga je granata sa jednog mnogo višeg mesta nego što su sarajevska brda. Ostala je jedna čudesna pesnička osobenost i osobnost, i jedna ljudska ispravnost i uspravnost koja je povukla jasnu demarkacionu liniju između sebe i fukare svojega roda, poručivši joj: to što činiš, bijedo, činiš na svoju i moju sramotu. I time je bar malo iskupio i sve nas koji smo isto to hteli da kažemo, ali je njegovo bilo da to kaže sa pravog mesta, u pravo vreme, na pravi način, onako kako to istinski pesnik, a ne manufakturista pompezne bižuterije, može i mora da čini.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
