Kulturni gnevnik – 27. jun 2023.

Slika govori više od hiljadu reči, ali bogme je i reči bilo na hiljade, i to ne makar kakvih. Okupio se tu, svečanim povodom, krem knjiženstva novosadskog, odskora udružen u nešto čemu tepa Društvo novosadskih književnika. To vam je nešto slično kao Društvo književnika Vojvodine, ali tamo već predugo vlada jedan te isti patrijarh sa svojim episkopima, pa su neke druge vladike postale nestrpljive da dobiju nešto svoje, utoliko pre što su neki od njih odavno Dvoru bliži i miliji. A u Novom Sadu i Vojvodini moćniji.

Izgledala je ta scena kao prizor iz još nesnimljene ekranizacije šašavog romana Milana Tripkovića „Klub istinskih stvaralaca“, a klub – koji bi možda tačnije, uinat konkurenciji, bilo nazvati „Klub još istinskijih svaralaca“ – svečano je otvorio pokrajinski premijer Igor Mirović, i to u svojstvu – pesnika. I ne bi tu bio ništa čudno ni zazorno da on nije prvo postao Visoki Faktor, a tek onda pesnik (nezapažen po pesmama ali zapažen po pesništvu) u čemu ima nečega zazornog čega bi se čovek radije klonio.

Mogao je reći sebi: još sam relativno mlad čovek, neka moje pesme siđu među ljude kada budu rasterećene vlasti, pa će se o njima slobodno suditi. Uostalom, znate kako se kaže: Ars longa, vita brevis.

Ali, šta ako Mirović namerava još dugo da vlada, a nije siguran da mu se pesništvo do tada neće ukiseliti? A više neće biti nikoga da mu među stihove uslužno meće konzervanse.

E, to je muka svakog nešto manje istinskog stvaraoca: da nadživi svoje delo, pa završi, polušašav, pola u šašavom romanu, pola u šašavoj stvarnosti. 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com