Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Običaj je da šefovi država pred novogodišnje i božićne praznike šalju umirujuće i poruke solidarnosti. Ali Aleksandar Vučić – jok. On građanima Srbije prijeti građanskim ratom, partijskom paravojskom, istragom do posljednjeg „stranog plaćenika i domaćeg srbomrzca“, opskurnim blaćenjem oponenta i atmosferom mržnje kao državne politike.
„Sve sam ga ja to naučio“, zadovoljno može trljati stomak Vojislav Šešelj.
Propadanje u zemlju
Mada je učitelj nebeski podigao ljestvicu, učenik ga je nadamašio bar na jednom polju. Jer i u najvećem mraku ratova i šovinizma devedesetih, režim nije pratio i na posebno ogavan način klevetao posjetioce iz inostranstva; čak je i tada Beograd uspjevao ostati kosmopolitski grad u kojem ima mjesta za svakoga.
Sada više nije tako. Udbaško-tabloidno praćenje i blaćenje stotinjak studenata iz Zagreba da su hrvatski špijuni – nema presedana. Ali to još i nekako. Međutim, kada je Vučić dodao da bi, u vrijeme kada je on studirao, kolege iz Hrvatske odamah najurili, čovjeku ne preostaje ništa nego da pogne glavu i propadne u crnu zemlju od srama.
Osmjeh druga Staljina
Na stranu kako predsjednik republike i rođeni Beograđanin doživljava vlastito dostojanstvo, ali barem bi o državi koju predstavlja morao povesti računa. Naime, izjavom o studentima iz Hrvatske duboko je osramotio i ponizio sve građane glavnog grada i čitave Srbije. A da sve bude još kulovskije, neko je smislio da tim djevojkama i mocima iz Zagrebe na granici ostavi kutiju bočica rakije sa zastavom Srbije na etiketama. Nema šta, humor dostojan Staljina u državi čiji je cilj – bar tako tvrdi – ulazak u Evropsku uniju. Vučiću, Vulinu, Vučićeviću, BIA Orliću i ostalim „ozbiljnim i odgovornim ljudima“ sve je ovo vrlo duhovito.
Ipak, što zapravo želi predsjednik Srbije? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da ga svi vole, svaki medij hvali na isti način, a guslari mu opjevavaju navijačka junaštva. Takođe i da narod meteniše pred njegovim „istorijskim dostigućima“, po naređenju mrzi i pada u trans od obožavanja, strahuje nad svakom svojom izgovorenom rječju i sluša oborene glave dok ga ponižava sa ekrana… On je, naime, nepogrešivi vođa, a njegova vizija Srbije i Beograda svojevrsna Sjeverna Koreja 2.0 i Pjongjang na vodi.
Živio feudalizam
Vučić kaže da je protivnik Francuske i svake druge revolucije (nije poznato uključuje li to i Američku). Uglavnom, ne zove se džaba njegova stanačka paravojska – lojalisti.
Mada proziva Rosbespjera, bivšem Šešeljevom đaku istinski smeta nešto drugo iz nasljeđa pariške 1789. To su one tri riječi koje su provejavale kroz svaku potonju revoljuciju, a glase – sloboda, jednakost, bratstvo. Njihovo značenje Vučić nikad nije shvatio. Zauzvrat, huliganska skandiranja puna mržnje samo su srce njegove vlasti i politike.
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Poslednjeg dana godine predsednik Aleksandar Vučić pripretio je kolebljivcima iz partije, studentima i građanima Srbije ličnom falangom koja broji 17.000 ljudi i krvlju se zavetuje samo njemu, Vučiću
Hoće li studenti biti ostavljeni na vetrometini pobune protiv nenormalnosti, ili će „mladost Srbije“ okuražiti i odrasle da nešto učine? Srećna nam 13. godina apsolutne vlasti Aleksandra Vučića
Odredbe „stabilnost“ i „sigurnost“ izbrisane su iz Zakona o planiranju i izgradnji. To jest: usvojene su zakonske izmene kojima su stvoreni zakonski uslovi za pad nadstrešnice i smrt petnaestoro građana
Režim Aleksandra Vučića se hvali da ima para koliko hoćeš na računu – pa je ipak zadužio Srbiju za još milijardu evra pod užasnom kamatom. Zašto? Jer im se može
Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Nema rata i nema embarga, ali smo opet zapatili one koji su nam i devedesetih sisali krv, kao neke neiskorenjive vaške. I onda je nekako logično da nema ni autobusa, pa i da je prevoz iznova prividno besplatan, u onoj meri u kojoj uopšte postoji
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
