Šta hoće Aleksandar Vučić? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da mu guslari opevavaju navijačka junaštva, a narod da ga obožava u strahu nad svakom svojom izgovorenom rečju i sluša oborene glave dok ga ponižava i vređa sa ekrana
Običaj je da šefovi država pred novogodišnje i božićne praznike šalju umirujuće i poruke solidarnosti. Ali Aleksandar Vučić – jok. On građanima Srbije prijeti građanskim ratom, partijskom paravojskom, istragom do posljednjeg „stranog plaćenika i domaćeg srbomrzca“, opskurnim blaćenjem oponenta i atmosferom mržnje kao državne politike.
„Sve sam ga ja to naučio“, zadovoljno može trljati stomak Vojislav Šešelj.
Propadanje u zemlju
Mada je učitelj nebeski podigao ljestvicu, učenik ga je nadamašio bar na jednom polju. Jer i u najvećem mraku ratova i šovinizma devedesetih, režim nije pratio i na posebno ogavan način klevetao posjetioce iz inostranstva; čak je i tada Beograd uspjevao ostati kosmopolitski grad u kojem ima mjesta za svakoga.
Sada više nije tako. Udbaško-tabloidno praćenje i blaćenje stotinjak studenata iz Zagreba da su hrvatski špijuni – nema presedana. Ali to još i nekako. Međutim, kada je Vučić dodao da bi, u vrijeme kada je on studirao, kolege iz Hrvatske odamah najurili, čovjeku ne preostaje ništa nego da pogne glavu i propadne u crnu zemlju od srama.
Osmjeh druga Staljina
Na stranu kako predsjednik republike i rođeni Beograđanin doživljava vlastito dostojanstvo, ali barem bi o državi koju predstavlja morao povesti računa. Naime, izjavom o studentima iz Hrvatske duboko je osramotio i ponizio sve građane glavnog grada i čitave Srbije. A da sve bude još kulovskije, neko je smislio da tim djevojkama i mocima iz Zagrebe na granici ostavi kutiju bočica rakije sa zastavom Srbije na etiketama. Nema šta, humor dostojan Staljina u državi čiji je cilj – bar tako tvrdi – ulazak u Evropsku uniju. Vučiću, Vulinu, Vučićeviću, BIA Orliću i ostalim „ozbiljnim i odgovornim ljudima“ sve je ovo vrlo duhovito.
Ipak, što zapravo želi predsjednik Srbije? Sudeći po njegovim svakodnevnim poslanicama, on bi da ga svi vole, svaki medij hvali na isti način, a guslari mu opjevavaju navijačka junaštva. Takođe i da narod meteniše pred njegovim „istorijskim dostigućima“, po naređenju mrzi i pada u trans od obožavanja, strahuje nad svakom svojom izgovorenom rječju i sluša oborene glave dok ga ponižava sa ekrana… On je, naime, nepogrešivi vođa, a njegova vizija Srbije i Beograda svojevrsna Sjeverna Koreja 2.0 i Pjongjang na vodi.
Živio feudalizam
Vučić kaže da je protivnik Francuske i svake druge revolucije (nije poznato uključuje li to i Američku). Uglavnom, ne zove se džaba njegova stanačka paravojska – lojalisti.
Mada proziva Rosbespjera, bivšem Šešeljevom đaku istinski smeta nešto drugo iz nasljeđa pariške 1789. To su one tri riječi koje su provejavale kroz svaku potonju revoljuciju, a glase – sloboda, jednakost, bratstvo. Njihovo značenje Vučić nikad nije shvatio. Zauzvrat, huliganska skandiranja puna mržnje samo su srce njegove vlasti i politike.
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Da li je Aleksandar Vučić ozbiljno shvatio poruku najoštrije Rezolucija Evropskog parlamenta ikada o Srbiji potkrepljenu upozorenjem Evropske komisije
Goruće pitanje nije zašto se šator u Ćacilendu zapalio, već šta šta to šatorsko naselju ima da traži ispred Narodne skupštine već pola godine
Pošto ne može da kaže „odanost je meni važnija od časti“, Aleksandar Vučić će reći da je častan čovek. Bezbroj je takvih primera. U filozofiji, to se zove performativna protivrečnost: izricanjem vrednosnog suda upada samome sebi u usta
Umesto da se distancira od studenata iz Novog Pazara, narod je duboko postiđen beščašćem policije koju plaća, ogorčen nepravdom i sada samo gleda kako da im pomogne na maršu do Novog Sada
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić kaže da su za pucnjavu u Ćacilendu krivi „blokaderi“, opozicija, mediji. Ali, samo u žabokrečini koju je on stvorio društvene patologije mogu da postanu prvoklasna politika
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
