Krizis žanra

Ali nije sve baš ni tako kako se sa strane zamišlja, ume sloboda da pokaže opako naličje – šta se pod milim bogom desilo, šta potresa ovu slobodarsku zemlju i njezin ne zna se na šta zapravo toliko ponositi narod? Ili bih radije opisao kako ministar policije dodeljuje pasoš ili neki drugi dokument majci dok mlađe od dvoje njene dece puzi i ponavlja „deda, deda“ te ga ljubazni domaćin mora fasciklom tobože ćušnuti po peleni, ti ćeš meni deda, deda, to mi je samo prepričano, ništa, pisaću nešto drugo, evo, pretprošle noći opet moj auto zagrađen, pa milu mu pilulu, ima li vlasnik starog automobila prava na noćni život, mora li on pre ponoći da bude u prugastoj pidžami i sa kapom na glavi, ili može možda i on u iznenadnu šetnju, kao da je Kafkin junak, samo što potonji odlazi peške do prijatelja da bi video kako mu je, a neko možda isto to radi kolima?

Za dobrog novinara sve je tema, i koliko će vremena poslenicima noćnog kluba biti potrebno da izveste nemarnika (putnik nemarnik, nova kovanica), hoće li doći lično počinilac ili neko od personala, hoće li pasti ikakovo izvinjenje, ništa od mog plana, dolazi vlasnik, razmerno žustrim korakom (danju je pitanje časti hodati što sporije od kafića do kola) i kaže „mi se izvinjavamo“, ne znam na koga sve misli, ali moj zamysel da pišem o sebi kao o osobi pogrešno zamišljenoj, unekoliko može biti i potcenjenoj, propade!

&

Mogao bih o bricama, da, svaki put kad se podšišam sleduje mi pitanje: „Jeste li u penziji?“ – „Nemam penziju, dapače, radim na nekoliko razboja, vi mi em naplaćujete punu cenu em mi stajete na muku.“ Sutra će vam – ovo ne kažem naglas – doći Miloševićev ministar inostranih poslova, tu negde stanuje, pa ćete njemu dati popust, a penzija mu je jedno pet i po mojih plata! Komšija mi je i Karadžićev ministar informisanja, i on je redovno podšišan (dobro, ima lepšu kosu od mene i ide gologlav, kao i Miloševićev savetnik, isto komšija koji ima još lepšu kosu i frizuru kao neki umetnik) – ne znam da li i penzije zarađene u drugim državama imaju pred berberima isti pravni tretman zasnovan na prezumpciji siromaštva.

Jednom ću se obračunati i sa klijentima pekare koji prodavačicama govore „ti“: „Daćešmiiii, dve ćabate…“ Možda se lično znaju, kao ja kad odem u „Sky music“ i tamo radi momak oženjen obdanišnom drugaricom moje ćerke, svirao sam im i na svadbi, kasnije i na svadbi njegove tada već svastike, pa mu ja kažem „ti“, iako je on na dužnosti, ne, prodavačice peciva odgovaraju robko persirajuć, jednom sam bio sam u pekari, bez drugih mušterija, bilo kulturnih bilo nekulturnih: „Da vas pitam: ili ja grešim, ili vam više od pedeset posto mušterija govori ‘ti’?“… „Mi mislimo da ih ima osamdeset posto“, tako znači, ko zna kad ću skupiti hrabrost da upozorim nekog uživo („Šta tebe zabole, matori…“), ali se evo svima obraćam snagom pisane reči.

&

A da pišem o razlici između naših i američkih vozača gradskih autobusa? Tamo će dok autobus stoji na stanici šofer čekati svakog ko se pojavi u njegovom vidokrugu a rad je prevesti se, van stanice neće niko ni pokušati da uđe a neće niko ni od ovih iznutra pitati može li na semaforu majstor da mu otvori vrata… Ovde vozač stoji na stanciji sa još otvorenim vratima, vidi da neko isplaženog jezika trči ka njemu, sačeka još malo da ovaj ubrza, a onda mirno i elegantno zatvori vrata i pođe doklen ovaj razočarani i oznojeni udara po nečistim oknima i onoj gumi na vratima: stotine replika Pavla Vujisića koji Taška te neće da pusti na prednja vrata te neće da ga primi van stanice!

Što ne pišem o pretposlednjem „Utisku nedelje“? Gde su gošće bile Snežana Grubješić, Jelena Trivan i meni dotad nepoznata građanka za koju sam izjavio da je reklama SPS-a, da je to njihova Džulija Roberts i da još od vakta one Dušanke nisu borci za socijalnu pravdu imali nekog tako lepog. E, potonjoj će se Grubješićka obraćati krajnje nekoaliciono, tako da će se socijalistkinja, kojoj je to u „Utisku nedelje“ možda bio i debi, u porodično i partijsko okrilje vratiti sva ugruvana. Od predstavnice ekspertske partije pale su baš teške reči („Jao, Dijana, dakle, stvarno. Nemojte, molim Vas…“, u jedan mah rečeno je i „Ma, nije valjda“!)…

Dačić se prateći Vukomanovićku na brisanome prostoru setio ranog sebe, ugledao takorekuć sebe, podmlađenog, na pragu karijere i u ulepšanoj, ženskoj verziji, uglavnom je već u drugoj pauzi za reklame telefonirao predsedniku Republike: „Onako kako Dinkić govori o premijeru, tako njegova desna ruka govori o mojoj desnoj ruci: kad Cvele planira da se uvredi, da lupi šakom o sto?“ – „Ja kao psiholog isto mislim da je vreme za inicijaciju, da nekim simboličkim gestom premijer napokon uđe u čarobni i neuporedivi svet odlučivanja, neka dakle on sam, jer mu je prekipelo, otera kompozitora! Dinkić očito ne može kao Josipović, i da komponuje i da bude prema svima tankoćutan, neka ga znači vanpartijska ličnost svojevoljno i naprasno otera, a nas samo neka stavi pred svršen čin…“

Hteo sam da pokažem kako se stvara istorija, ali već na prvom istraživačkom koraku koncepcija mi se srušila: nije Vukomanovićka portparolka, nego potpredsednica, drugo, neke novine došle su nezavisno od mene na ideju da je Grubješićeva katalizator ako ne i uzrok Dinkićevog naglog smenuća…

Juče mi je bilo i drago što nisam ništa pisao, video sam na televiziji ministra u crnoj uniformi za specijalne situacije. U kriznom je štabu za prevoz našijenaca iz Libije, te zbog toga nosi jaknu sa nekoliko pari ukoso usečenih džepova, kao specijalci i oni opasni momci koji prate vozila banaka, ko je sada deda-deda, ako gledaš sa majkom moje gostovanje kod Maše, maleni dečače!