13. januar 2009.
Jutros sam ustao u pet sati, po podne sviram u jednoj uglednoj i dragoj ustanovi, uveče me kači redovna šihta u „Staroj kolibi“ koja je takođe ugledna i draga ustanova, jedan nemački pisac – možda i više njih, Nemci vole rano da ustaju i kad nisu slavni književnici – budio se u pet sati, baš da vidimo koliko je vreme pre svitanja podesno za pisanu reč.
Svakih deset ili dvadeset godina kupim auto. Pervaia pokupka: 1979, Novo Mesto, reno 4, boje bele kafe koju više niko ne pije a bez koje je doručak u mlečnim restoranima zvanim „Snežana“ bio nezamisliv. Na desetogodišnjicu sam u „Balkaniji“ sa kojom već dugo ne znam šta je kupio škodu, hteo sam da uplatim jugo – ali zar i sam glagol uplatiti ne bode oči, platiti pa uzeti, zar nisu to dva lica istog novčića? Da i ne govorim kako možete nešto uzeti pa docnije plaćati ratu po ratu, mada vidimo i to dokle nas je dovelo, mislim na svetsku privredu (premda u krizi nisam sukrivac jer nisam nikad ništa kupio na veresiju), uglavnom, uplata juga beše prvi korak u gubljenju kontrole nad novcem, spokojstvom i dostojanstvom.
Poput revolucije i to uplaćivanje beše proces, sa dalekosežnim i ne posve poznatim ishodom: dreždiš u redu da uplatiš, posle čekaš isporuku koja se odgađa toliko da limuzina neviđena (za koju se ne zna ni kakve će boje biti, kao dete koje se rađa pre ultra-zvuka, pa mu se ne zna pol sve dok ga babica ne podigne bliže svetiljki) u međuvremenu poskupi, pa onda ima ili da doplatiš ili da nanovo i još duže čekaš dok se računovodstvo „Crvene zastave“ ne umilostivi da ti novac vrati. Kolega Dragan rekao mi je da u „Balkaniji“ imaju škode kao njegova, uđeš, izađeš, gotovo. Zaista, zašto da se sa Novog Beograda jednostavno ne dovezem svojim autom u Lozničku 6, rečeno – učinjeno, ostalo je istorija, ali i istoriji dođe kraj, to je bilo 1989. godine i ako ne mislim da vozačku dozvolu okačim o klin, i da se tako dovedem u sklad sa ličnom kartom gde mi je na pisaćoj mašini otkucana mrska reč TRAJNA, moram u dogledno vreme kupiti nov auto. Hm, novome možda nisam baš dorastao, a zazirem od kredita jer te obavezuje na priličnu dugovečnost tokom koje ima da budeš zdrav kao konj te da privređuješ kao pre krize (svetske i tvoje lične) ne bi li jednog lepog dana otplatio i poslednju ratu; u taj srećni trenutak auto biće uveliko polovan, još malo pa će na tebe doći red da daš oglas: to i to godište, električni podizači stakla, alu-felne, retrovizori u boji i sl. premda te divote danas krase svako bogovetno vozilo.
Ne znam kako ću definisati škodu: manuelni podizači stakla, klasičan retrovizor, da, prvi vlasnik, to ću svakako napisati, za farbu već ne mogu reći da je prva, ali zašto bi nova farba bila hendikep, ili novi pod, to bi isto trebalo istaći, nove presvlake u tonu sa očuvatom šasijom videće kupac i sam, felne ću preskočiti, imam radio i CD plejer, plastični držač za kafu, američki, originalni. Bonus: metlice za brisače, bočica aditiva za slučaj da se novi vlasnik odveze u neku evropsku zemlju na čijim se pumpama toči samo bezolovni benzin. Ono u šta sam siguran je da ću kad jednog dana koji odgađam li odgađam budem punonadežno stao u red prodavaca krupnim ciframa napisati cenu po kojoj sam rad da trgujem.
Ako me išta izvodi iz ionako nestabilnog mog takta – treba mi metronom da ne ispadam stalno iz ritma: rada, spavanja, svirke i uopšte života – to su vlasnici koji nahvale te alu – felne, električne podizače i kolor retrovizore (kad će plazma retrovizori?), koji navedu pređenu kilometražu premda je kupac dužan da u nju ne veruje, a ne napišu cenu. Ono malo godina što sam proveo u tuđini zar je ostavilo takav beleg? Jeste. Tamo ti u novinskom oglasu preko slike nuđenog produkta šljašti cena, još ima onu asimetričnu zvezdicu, crvenu poput zastave u pesmi „Konjuh planinom“ – zar cena nije u samom srcu trgovačkog čina!? Nikome ko nije napisao cenu neću se javiti. I zašto niko ne da kućni telefon?! Kao da ću stalno da budim ukućane u vreme kad kućni red zabranjuje trešenje tepiha i udaranje loptom u fasadu! Ili ću gradeći se da sam zainteresovan za taj krš od auta provaliti u njihovu intimu i čak navratiti sa obijačkim priborom kad budu otišli na godišnji odmor? Odnekud zamišljam da polovna kola prodaju bračni parovi, tako im se u sebi i obraćam: šta vas dvoje mislite dok lepite papire po staklima, a tajite ono najvažnije?!
Ako napišete cenu unapred ćete pogoršati vlastitu pregovaračku poziciju?! Hoćete da vidite najpre kupca, pa ćete shodno njegovom odelu, govoru, poreklu odrediti cenu? Kad snimite njegove alu – felne i koliko je prešao, je li bio garažiran, kašće vam se koliko je prefrigan ili koliko je naivan pa će ocena kupca takođe ući u cenu vašeg auta?! Muka je to, izustiti cenu a unapred znati da se baš svote koju ste glasno izgovorili u taj mah odričete, jer će kupac, kad već ne kupuje novu stvar, automatski predložiti manje! Možda ste radi da kupac kaže cenu, pa da se vi uvredite i da ceremoniju cenkanja povedete sa te prvobitne zaravni ka višim i višim predelima dok se ne zabele snegovi Kilimandžara? Ili ste hrišćani, i stalo vam je samo da kućni ljubimac ode u prave ruke, hoćete da usrećite siromaha i ali tek pošto se u ličnom kontaktu osvedočite da će redovno menjati filter za ulje, da neće lupati vratima… A kupac vaših snova, ma kako slabo zarađivao, neće usled bogobojažljivosti dopustiti da cena padne ispod pristojne razine?
Ma našto okolišiti ovoliko: očuvan auto proizveden posle 5. oktobra 2000. kupujem po mogućstvu za manje od 5000 e. Diskrecija garantovana.
ljzivkov@ vreme.com
