Zašto predsednik Srbije traći dragoceno vreme, koje bi mogao da iskoristi za “nove privredne i političke podvige”, na šaradu koja se zove “konsultacije za izbor novog mandatara Vlade Srbije, pitaju se čak i komentatori na portalima bliskim vlasti.
Drugi, ordinarni botovi, odgovaraju da Vučić hoće da “sasluša argumente svih parlamentarnih stranaka” i da na osnovu toga donese “mudru”, “državničku odluku”. No, sigurno da i sami sebi, dok ovo kucaju, deluju komični i dosadni, a prsti im se nad tastaturom grče od licemerja. I onima sa najjeftinijim kartama, koji politički meč posmatraju sa vrha tribina i ne mogu da razaznaju da li se na terenu igra košarka ili odbojka, jasno je da će odluku o novom mandataru i sastavu vlade doneti sam Vučić nakon konsultacija sa samim sobom. Predsednik, i to je jasno, ima bogat unutrašnji život.
Zakonska obaveza i kriterijumi
Naravno, biće izabrani oni koji najbolje budu prezentovali poslušnost i odanost, koji su spremni da surovo gaze sve pod sobom da bi štitili i razvijali biznise familije na vlasti i interese na nju povezanih poslovnih i kriminalnih krugova. Biće tu i malo unutarstranačke i međustranačke trgovine, a gledaće se da se koliko-toliko zadovolje i interesi nekih moćnih zemalja.
Konsultacije su ustavna i zakonska obaveza predsednika, ali niko se ne bi uzbudio da ih je preskočio. Ionako svakoga dana pre jutarne kafe tri puta prekrši Ustav, a zakone – poput Nikole Pašića – upotrebljava samo “za protivnici”. Treba međutim iskoristiti svaku priliku da se u medijima slika i da se prikazuje kao nekakav veliki državnik.
Treba konsultacije posmatrati i u kontekstu jednog, čini se, važnog procesa. Razlikuju se od prethodnih, takođe besmislenih Vučićevih postizbornih “usaglašavanja”, zbog toga što predstavljaju segment objedinjavanja režimskih političkih snaga. Mada se na opoziciju rutinski tuče iz svih oružja, čini se da su trenutno Vučić i kompanija više posvećeni unutrašnjem životu stranaka vlasti, kroz pokušaj realizacije nekoliko godina stare ideje o “širokom pokretu za narod i državu”. Ideja o pokretu (sa jednim vođom) evidentno je posledica dramatičnog pada popularnosti SNS-a, koja je nadomeštena najvećom izbornom krađom u, u tom smislu, bogatoj novijoj istoriji Srbije, kao i potrebe žešće upotrebe narativa o patriotama i izdajnicima.
Naravno, ovo je deo i putinizatorskih stremljenja.
Pokoravanje SPS-a
Valjda se niko iole politički pismen neće iznenaditi kada deo “pokreta” i formalno postane fantomska partija “Zavetnici”, nastala u podrumima koje dele SNS i “služba”, ili što će mu se priključiti Dragan Marković Palma, kojeg je vazda lako kupiti ili uceniti. Glavna bitka se vodi oko toga da li će Vučić napokon uspeti da proguta SPS, stranku sa kojom uspešno sarađuje 11 godina i koju neprestano, pa i neprikriveno, pokušava da uništi, s obzirom da su usmereni na isto biračko telo.
Dačić se migolji od ulaska u “pokret”, jer mu je jasno da bi to bio kraj njegove stranke. I unutarstranački otpori su veliki. Neki njegovi lokalni odbori su posle ovih izbora (nakon kojih ništa neće biti isto, kako se kaže) javno pokazivali želju da naprave koaliciju sa strankama okupljenim oko Srbije protiv nasilja, ali su im šerifi iz centrale to zabranili.
Inače, naprednjaci su na ovim izborima ostvarili veći uspeh nego ranije, a SPS je pao, zbog toga što su “dačićevci” sprečeni da “odrade” svoj uobičajeni “izborni inženjering”. Tako je jedan, ne mali broj njihovih glasova otišao SNS-u.
Konsultativna farsa
Opozicija sa punim pravom odbija da učestvuje u konsultativnoj farsi. Ne bi imalo smisla ići kod Vučića čak ni da se nije desila ovako drastična i, napokon, jasno dokazana izborna krađa. Svaki razgovor sa Vučićem je besmislen, može samo da zbuni ionako sistematski sluđivane opozicione glasače.
Valjda je to skontao i Dragan Đilas, nakon randevua sa Vučićem posle prethodnih izbora u aprilu 2022. godine, kada je tražio od “gospodara” da ponovi izbore u Beogradu. Uzgred, opozicija treba da bude svesna da građanima “unutrašnjosti” kontinuirano stavljanje beogradskih izbora u prvi plan ide na živce, koliko god da je jasno da opozicija najveću šansu za pobedu ima u prestonici.
Nema sumnje, opozicija je ostvarila veliki uspeh internacionalizujući izbornu krađu. Neko bi mogao da im, međutim, zameri to što na tome nisu radili i ranije, s obzirom da je jasno da niti jedni izbori od 2014. godine u Srbiji nisu bili regularni. Ali dobro, bolje ikada neko nikada.
Stranke okupljene oko “Srbije protiv nasilja” tvrdile su da će bitku za ponavljanje izbora voditi na tri fronta: kroz domaće institucije, kroz proteste i kroz animiranje međunarodne zajednice. Izgleda da je treći plan “izdominirao”. To samo po sebi nije loše, jer može da bude učinkovito. Jasno je da na domaće institucije ne treba računati, ali ih se ne može ni mimoići. Ostaje međutim ozbiljno pitanje: šta je sa protestima? Jasno je da su birači gnevni, ali zašto ih nema na ulicama?
Možda se razlog za to krije u tome što i opozicione stranke imaju prebogat unutrašnji život. Ponovo ogromnu energiju troše na međusobna nadgornjavanja, podmetanja i pozicioniranja, i to se vidi koliko god se skrivalo. Ponekad se učini da su im građani i Vučićev režim u drugom planu.
