Svašta smo saznali otkad se nismo videli na ovoj novinskoj stranici; jeste da su bili praznici, ali dinamična je ovo zemlja, nema ovde nikada pravog odmora za nauku, putevi spoznaje piče li, piče.
Evo, recimo, saznali smo i nešto o meni. I meni je to, priznajem, bilo novost, ali znate kako je, čovek neretko o sebi najmanje zna. A šta smo to saznali? Evo ovo: da sam ja „pregojena starija sestra Končite Vurst“. Sećate se Končite, to je ona austrijska trans-dama sa Evrovizije. Zašto sam joj ja sestra, kad mi je brada prava, za razliku od Končitine? Nemam pojma, ali nemam ni bilo šta protiv toga. Ima mnogo gorih stvari u ovome dunjaluku od toga da se bude Končitina sestra, pa makar i starija, pa još i pregojena, bar po nekim ukusima; ja sam, inače, sasvim zadovoljna svojom kilažom, pošteno sam je stekla i ne dam je nikome.
A znate li kako sam saznala (okej, saznao, whatever) tu zanimljivost o sebi? Stajao sam u redu pred kasom u samoposluzi, a pravo predamnom bila je gondola s novinama (i novinolikim predmetima). Na vrhu je, levo od Politike sas kulturni dodatak, na koju sam bio nameračio, stajalo Informer, a na vrhu naslovne strane tog nečeg Informer ugledah svoj mili bradati lik, uz prigodne kvalifikative, i obećanje da unutra ima još. Ophrvan naglom radoznalošću, kupim to Informer, kadli unutra, Dragan J. Vučićević, glavno urednik tog Informer se raspisalo o mojim izdajničko-plaćeničkim rabotama u udruženom zločinačkom poduhvatu s Kesić Zoranom, Petrović Dragoljubom i još nekim Sumnjivim Licima, a koji da smo „kidnapovali Novu godinu“ i za račun tajkuna, belosvetskih moćnika i Hogara Strašnog preko te-vea opanjkavali Voljenog Premijera, Predsednika, narodnu vlast, narodne medije i tako uopšte i u tom smislu. Zašto pišem o tom Dragan J. Vučićević u srednjem rodu, jel iz „osvete“ za Končitu? Ma ne, nego zato što duboko ne verujem da to postoji u prostom fizičkom vidu, onako kako postojimo moja mlađa seka Končita i ja: umesto bića, mislim da se radi o društvenoj pojavi, ne baš normalnoj, doduše, nego više onako paranormalnoj, ali svejedno. Dragan J. Vučićević, dakle, nije lice nego simptom i fenomen, i samo u tom smislu je zanimljivo.
E sad, šta (još) hoće društvena (nus)pojava Dragan J. Vučićević od nas, a i od drugih medijskih sumnjivih lica? DJV je, osim što je zgroženo našim televizijskim nepočinstvom, zgroženo i time što je objavilo nekakvo Tabloid, a iz tupog pera nekog Milovan Brkić, a u kojem to Brkić – shvatili ste, takođe manje lice, a više pojava – otvoreno sugeriše kako bi premijera Vučić Aleksandra, za opšte dobro, trebalo ni manje ni više nego – ubiti. Jer da je izdajnik i ne znam ti već šta sve iz tog degeneričnog repertoara, koji nas blaženo trti u mozak četvrt veka.
Sramno je, i zakonom opravdano kažnjivo, to što piše Brkić Milovan, ali kakve to veze ima sa mnom, ili bilo kim od prozvanih?! Uključujući i novinarska udruženja. Uostalom, kakve veze imaju Brkić Milovan i to Tabloid s novinarstvom? Reći ću vam odmah: tačno one i onakve veze kakve ima i ranije spominjano Dragan J. Vučićević. Ne znam šta je to što ona rade, ali novinarstvo nije, osim ako novinarstvom ne proglasimo svako ostavljanje slovnog traga na papiru ili ekranu. Treba li da budem jasniji? Evo: Dragan J. Vučićević i Milovan Brkić međusobno su kolege, bez obzira što jedno trenutno mnogo voli Vučića, a drugo ga mnogo mrzi. Moglo bi da bude i obrnuto, i niko ne bi primetio ništa neobično. Možda jednom i bude, ko zna, gledali smo i većih (g)lupinga iz tih pravaca. Ali ni jedno ni drugo nisu kolege s bilo kim ko pravi novine ili piše za njih. I zajedno su kreirala svet u kojem je moguće, zamislivo, pa evo i stvarno, da se javno poziva na ubistvo čoveka, bilo kojeg čoveka. Taj svet, naprotiv, mi pokušavamo da demontiramo; ide nam lošije nego što bismo voleli, ali je jasno na kojoj smo strani. Uvek. Bez obzira o kome se radilo, i šta inače mislimo o tom nekom.
E sad, lako ćemo za Brkić Milovan i njegov sumanut poziv na zločin, tom pojavom bi istinu trebalo da se pojavi javni tužilac, osim ako ono poseduje validne dokaze da je za njegov slučaj nadležan psihijatar. I budite sigurni da niko sa tri grama mozga neće shvatiti zakonsko sankcionisanje ovakvih etičkih proliva kao „udar na slobodu javne reči“, kamoli na medijske slobode. Čuj – medijske?! Ali, šta nam govori činjenica da je dotično Dragan J. Vučićević – kako u štampanoj, tako i u televizijskoj inkarnaciji – omiljeno medijum-trbuhozborac kroz koji se oglašava aktuelna vlast ove zemlje, i njen ne samo prvi, nego zapravo i jedini čovek (naime, Stefanović, Selaković etc… pa, budimo realni, to takođe ne postoji)? To nam, dakako, govori sve: o Vučiću i ovoj vlasti i o prirodi poretka koji učvršćuju, da ne kažem betoniraju. E, to je ono važno, to je suština, drugo su trice.
A sad me izvinite, zove me Končita, znate već kakve su mlađe sestre, drama queens, misle da se oko njih vrti ceo svet. Zabrinuta sam za nju, kad li će više da odraste, sazri i skući se uz pravog čoveka i domaćina? Sestre slatke, odoh da se najedem medenih kolača da se utešim…
