Pokret za evropsku Srbiju i Crnu Goru heroj je minulog referenduma kako gođ se potonji završio: Matijina i starog Tadića udruga platila je podvoz u Crnu Goru svima koji imaju crnogorsku ličnu kartu, ova je li pristojno reći nevladina organizacija zamerila se JAT-u, Lasti, Autobanatu i ostalima koji bi rado udesetostručili promet putem biračkih čartera, ali, ali, rukovodstvo Pokreta smatralo je da voz jedini (osim broda koji prirodno nije dolazio u obzir) pruža putnicima priliku da idu iz kupea u kupe i da se pitaju – bratstvo i jedinstvo iskovano u vozu ispoljiće se i na glasanju!
CK Pokreta dvoumio se bi li putnicima prepustio da se sami shodno svak svom instinktu za rang sortiraju po klasama, ili bi radije primenio hronološki princip, ko prije sjedištu njemu i sjedište… Usvojeno je da se biračko tijelo razmjesti po starještvu, najstarijem biraču ponuđen je kušet u vagonu koji je pripadao Plavom vozu, smije li su unutra pušit, pita prisebno starik, nemoj da zaspiš sa cigaretom kao Šerbedžija u filmu Una, zbori mu praunuk i vodi ga ka drugoj klasi: „Ako za zajedničku državu treba da stojim u hodnik…“
Najmlađi putnici, tri sina i jedno dijete, nisu punoljetni, ali se iz krštenice vidi da im osamnaesti rođendan pada kritičnog dana, putnici su bez guranja karakterističnog za Balkan, kao pravi, dakle, vesnici buduće evropske SCG, ukrcani, aktivisti Pokreta besplatno unose prtljag, bele glasačke košulje i beli mrs kao pruženu ruku Srbije…
Dok putnici nude jedni druge da se okrepe, železnička stanica počinje da klizi ulevo, kondukteri se pojavljuju bosonogi i obmotani kao Induskinje u sari, putnici na sprskom platnu prepoznaju dezen srpskog barjaka, mnogi bi da celivaju znamenje, najgrlatiji transvestit na jedvite jade nadjačava larmu: „Dragi putnici, nećete nam zamjerit što ćemo vaše legitimacije izbušit na za to određenom mjestu, te će vam da ne kažem rupe, taj će vam biljeg poslužit ka povratna karta, niko bez toga neće uć u voz…“ „A šta ako neki separatista tamo sam sebi izbuši legitimaciju i umiješa se među nas“, pita građanka koja je iznad svog sedišta skinula crno-belu fotografiju Bledskog jezera i okačila goblen na kojem Matija i Ljubomir, sa oreolima prirodno nadograđenim na sedinu frizura, od Koštunice odevenog kao patrijarh moskovski i cele Rusije primaju blagoslov, ima nas i plavookih, pomisli kondukter gledajući u pletiljine oči boje srpskog neba, ali se pribra i reče: „U tome i jest veličina ovoga karavana, da će vam lične karte biti bušene znamo mi, vi i crna zemlja. Ako nema brankovića među nama, vi ćete se vratiti u istom brojnom stanju, putovaćete komforno kao što i sad već putujete.“
&
Želja pesnikova da neki voz ponese njegovo ime ispunila se, zašto da se vozovi zovu Puškin ili Ivo Andrić, šta su oni učinili da produže vek saveznoj državi, samim tim i zajedničkoj Železnici, pravnoj naslednici Jugoslovenske železnice čiji je žig JŽ blistao na mesingu pepeljara i na zavesama boje hercegovačkog duvana!
Putnički voz „Matija Bećković“ postavljen na prvi desni kolosek pošao je shodno budućem redu vožnje ka bratskome Baru, pozhiloi passazhir sa bečkerečkim naglaskom pita hoće li u slučaju propasti misije uopšte biti besplatnog povratka, pa ako ne pobijedimo, veli njemu prvoborka došavša od Vrbasa do Beograda o vlastitom trošku, ne zaslužujemo ni da nas se besplatno vrati, ljudi, na to će treći koji je već i dremnuo, svi smo koliko vidim intelektualci i znamo kako ćemo glasati, ali, je li naš mandat vezan, moramo li glasat kako Matija zapovijeda, ne zapovijeda no propovijeda, ili je svak od nas vlasnik mandata i može da zaokruži što mu drago?
Većina, mnogo impresivnija od one koju je Evropa nametnula, smatra da su ušavši u voz „Matija Bečković“ putnici glasali, te bi Milova komisija mogla slobodno samo da prebroji kružiće koje su kondukteri napravili onim svojim kleštima, pileće kosti i drške paprika pažljivo su bacane kroz prozor kako neki čobanin ili pružni radnik ne bi ovaj veličanstveni transport pamtio kao nešto blesavo, nebo se nad teritorijom negdašnje Užičke republike osulo zvezdama, a u vozu se raspravljalo o budućnosti Pokreta za evropsku SCG: ako stvar daleko bilo propadne, je li Pokret samim tim nepotreban, ili je baš onda potrebniji nego ikad?! Hoće li donatori postati još darežljiviji, ili će rukovodstvu reći: mi vas finansiramo, a vi šta radite! Drugo, šta će biti sa završnim računom Pokreta: hoće li Železnici dostojanstveno sve platiti, hoće li ostat likvidni do kraja?! Još je gore ako se država raspadne a Pokretu ostane dosta para – u šta tako veliko i pravedno kao što je bila evropska Srbija i Crna Gora da ga ulože?! Da ostatak vrate donatorima ne pristoji se…
I tako, voz se približava Baru, glasači su utihnuli, ali kao što kad imate piliće svi spavaju samo jedno mora da pišti tako se i u hodniku čuje solo pesma – Buči, buči, more Andrijansko, iz kušeta dopire ispravka, ne kaže se „andrijansko“ nego „adrijansko“, da, ja koji pjevam ne znam što pjevam, no ćeš me ti učit!
