Ova zemlja (pod raznim imenima i u raznim inkarnacijama) nekako je tradicionalno sklona pravljenju suvišnih problema svojim građanina, a to naročito dolazi do izražaja u periodima kada je na vlasti ekipa koja i ne ume da proizvodi nešto upotrebljivije od problema – a to su, bogme, gotovo svi periodi (i traju dugo, za razliku od onih drugih perioda, koji traju kratko). Ako ste, pak, novinar, ti se vaši problemi dodatno usložnjavaju na razne maštovite načine. Recimo, ukinu vam gledanu TV emisiju pod otvoreno nebuloznim objašnjenjem, a onda se cinično prave da ne znamo svi da je razlog negde drugde, u tzv. političkoj sferi, i u strahu od talasanja. I onda imate, je li, Problem.
Eto, na primer, kolega sa Studija B imao je taj Problem, žurnalistički ceh se solidarisao s njim koliko je mogao, došlo je dotle da smo se jedne večeri svi okupili u press centru UNS ne bismo li „pravili kvorum“ na javnom snimanju Problema u alternativnoj produkciji, cenzorima u inat. Beše veselo, ali nije se ponovilo, ne znam zašto. Ili sada već i znam(o)?
A onda je najedared, kako je jedan duhoviti(ji) kolega već primetio, Sarapa Predrag rešio svoj problem: omrknuo je, ili samo što nije, na nečemu što se zove Pink 3. Ne znam tačno šta je Pink 3, pretpostavljam da je to nešto odmah iza Pinka 2 a netom pre Pinka 4, a ja imam zemaljsku antenu koja mi nudi samo Pink 1, ama džaba, i to mi je višak, pošto ni njega ne gledam. Rčin čovek, što bi reko Basara.
I eto, kako ne dobacujem do Pinka 3, neću moći da gledam Sarapu (te Lukovića etc). Zbog toga se baš nešto i ne sekiram, pošto ga gotovo nikada nisam gledao ni kada sam mogao da ga gledam. Mislim, Sarapu. Zašto? Pokušaću da to kažem krajnje jednostavno: takve su emisije malo previše zanimljive za moj ukus i kriterijume. Ne mogu ja da podnesem baš toliko zanimljivosti! Evo, u ono malo toga što sam video, bivalo je i da se gosti umalo pobiju, bivalo je i pijanog zaplitanja jezikom, kafanskog larmanja i grohotanja i tako još koječega. A ja sam vam, znate, malo konzervativan, tako da mi je taj neizvetrivo estradni pristup ozbiljnim stvarima prilično negledljiv. Zato sam, takođe, i izbegavao da gostujem u tom showu: samo jednom me je kolega uspešno namamio, popustih zato što sam znao da u ponuđenom mi društvu prof. Goatija i Ivana Cvejića pouzdano neću morati da se blamiram.
Pa dobro, je li ovo sad nešto „protiv“ Sarape? Nije, zaista! Mislim da je čovek srčan i dobronameran, bazično čestit, na neki svoj način. E sad, sve ostalo neka se vodi pod onu: čovek je stil. Neka i jednog takvog u našoj medijskoj baštici: nisam baš siguran da je kultiviše, ali ne mislim ni da je zagađuje.
Ali, u čemu je onda problem – a oseća se u vazduhu da nešto ima… – s time što je Sarapa rešio svoj Problem primenom tzv. štokholmskog sindroma, kako mu se zamera? Naime, kako „svi znamo“ da je Pink blizak ovoj (ajde, dobro: svakoj, ali ne svakoj podjednako bezmerno) vlasti, otkud sad Sarapa tu, a prethodno je proteran s druge televizije čim je ova postala bliska toj istoj vlasti? Pri čemu je, kako se naglašava – pa ni sam Vučić Aleksandar nije odoleo da ne ispusti odgovarajući zvuk u tom smislu – ta televizija kudikamo gledanija od one sa koje je Sarapa „skinut“. Ispada da je naizgledni nepoćudnik zapravo „unapređen“?!
Vučići i ostali vučićevići ovim će paradoksom za glupake sada trijumfalno mahati kao demantijem „cenzorskih“ priča, ali stvar je ipak složenija od toga. Svojevrsno „otkupljivanje“ grešnika koji nisu baš nepopravljivo zabrazdili je, dakako, jedna od mogućih tehnika za hendlovanje problema, onda kad se proceni da je ovaj postao preveliki. Verovatno se nije očekivalo ovoliko b(r)uke oko ukidanja nekolikih TV emisija, što na ovu vlast ipak baca ružno svetlo u svetu (ma koliko se mi uglavnom opravdano vajkali da nas je taj Veliki Svet ostavio same da se rvemo sa njihovim umiljatim „partnerima“ koji im isporučuju Briselski sporazum i slične dražesne poklončiće). I onda se krenulo u kontrolu štete, koliko je to moguće. A počelo se od svojevrsne „najslabije karike“, što svakako nije mogao biti, recimo, Utisak nedelje. Da li je stvarno potrebno da vam crtam zašto? Ali, nije to mogla biti, na primer, ni isto tako i isto tada ukinuta politička emisija Studija B U centru. Zašto? Pa, ako ste ikada odgledali neku emisiju ozbiljnog i decentnog Đorđa Mićića, ka’šće vam se samo.
Šta sve to na koncu znači? Ne mora Sarapa uopšte da bude „đubre koje se prodalo“, i ne nameravam da ga uvaljujem u katran i perje – taman posla, neka mu je sa srećom u interesantnom društvu. Snalažljiv je on, plivaće u tom moru kao ajkula. Ali sve je ovo uopšte moguće jer se Sarapin show može „dopinkovati“ pošto je već u sebi nosio dovoljno perspektivnu crtu pinkoidnosti. Ove druge emisije to ne mogu, sve i kad bi njihovi autori to hteli; a pretpostavljam da neće – ta, zato im emisije i jesu takve. Jer je čovek stil, kao što rekoh. Što nas vraća na početak.
I baš zato, jer je čovek stil, a ne na primer zato što je Željko Mitrović onomad bio u JUL-u, nikada nisam hteo da se pojavim kao gost na Pinku, a zvali su me mnogo puta, pre nego što su mudro odustali. Niti sam prihvatio da pišem („šta hoću“) za poznati tabloid, za solidne pare. Ništa od toga me ne čini moralnom gromadom. Samo sam neko ko je (pre)osetljiv na način, društvo, kontekst i stil kojim deveram kroz život. Da nemam taj ugrađeni blokator, čuli biste vi već moju tešku reč!
