Više smo puta na sednicama Skupštine grada zahtevali da se obelodani ugovor sa Kentkartom, da se javnost uputi u posledice raskidanja ugovora i da se, ako se vrši naplata, vrati u ruke GSP Beograd.
Odgovor nismo dobili, a sad je jasno i zbog čega. Na portalu javnih nabavki se vidi da je novoosnovano Šapićevo JKP Naplata prevozne usluge Beograd počelo postupak direktnog pregovaranja sa firmom Kentkart iz razloga što, citiramo, „samo navedeni privredni subjekt može da pruži predmetnu uslugu“, odnosno da naplaćuje karte za GSP Beograđanima.
Raskidanje ugovora sa Kentkartom bilo je jedno u nizu lažnih obećanje gradonačelnika Beograda, kog je ponela atmosfera priče o promenama, ali ne i stvarna ambicija da tu priču sprovede u delo. Da unapređenje poslovanja i upravljanja u GSP Beograd nije ni planirano, moglo se zaključiti i iz formiranja preduzeća JKP Naplata prevozne usluge Beograd, čija se besmislenost ovim nastavkom saradnje sa Kentkartom iznova potvrđuje.
Usluge sve skuplje, ugovori sve tajniji
Ako sumiramo, umesto raskidanja ugovora sa Kentkartom dobili smo izjavu o eksluzivnim pravima i još jedan postupak javnog poziva skriven od očiju javnosti, a umesto vraćanja naplate prevoza gradu kroz GSP Beograd i unapređenja istog dobili smo novo JKP za ništa, koje će takođe biti finansirano iz budžeta grada. Paralelno sa prevaspitavanjem građana da ulaze na prednja vrata, novac od naplate nastaviće da „beži na zadnja“ i to pravo u džepove privatnog preduzeća.
Nedostatak hrabrosti i odlučnosti za hvatanje u koštac sa suštinskim problemima ovog preduzeća, stvaraju u javnosti sliku da je GSP bolesnik čiji se akumulirani problemi jedino mogu rešiti ili privatizacijom ili drastičnim poskupljenjem cene prevoza. Isto tako je i sa drugim uslugama u gradu. Dok se sklapa sve veči broj JPP, usluge u gradu su sve skuplje i lošije, a ugovori sve tajniji. Na primeru GSP Beograd, lako je uvideti mnogo širi problem funkcionisanja i upravljanja Beogradom od strane aktuelne vlasti.
Sistemska korupcija
Stvarna promena unutar gradskog sistema podrazumeva investiranje u razvoj javnih preduzeća i njihovih usluga prema potrebama njihovih korisnika, dakle građana grada Beograda, a ne investiranje u dalje zapošljavanje stranačkog kadra po novoosnovanim preduzećima za ništa.
Za takvu promenu je potreban isključivo sistemski pristup, veća kontrola poslovanja, a ne naplate markica. Potreban je strateški plan koji nudi konkretna rešenja, a ne plan negativnog poslovanja.
Dalje, tajni ugovori najčešće su sinonim za korupciju, a sprovođenje pregovaračkog postupka bez uvida javnosti svakako nije korak u smeru borbe protiv te pošasti koja je metastazirala sistemom. Ni drugi primeri iz prakse koji se prepoznaju i u ovom slučaju, poput namenskih tendera za unapred poznate ponuđače, nisu put pozitivne promene. Tako se baš zahvaljujući ugovoru Kentkarta sa Beogradom, isto preduzeće se našlo kao jedini ponuđač na tenderu JKP Šumadija u Kragujevcu. Svakako da bi Beograd morao biti primer dobre prakse, a ne primer korupcije i to pustošenja javnih preduzeća.
Zato je neophodna javnost rada kao osnovni princip upravljanja javnim preduzećima. Potrebno je uvođenje gradskog nadzora kao kontrolnog mehanizma u trošenju sredstava. Investicije moraju da budu dostupne na uvid građanima iz čijih džepova se puni budžet grada. To je prvi i osnovni korak da se stane na put praksi bogaćenja privatnih preduzeća posredstvom ugovora sa gradom, koja najčešće, poput Kentkarta, na mesečnom nivou imaju milionski profit bez ikakve odgovornosti i rizika.
Autorka je odbornica Demokratske stranke u Skupštini grada Beograda
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
