Ako nekim čudom izbegnemo rasplamsavanje Trećeg svetskog rata, možda ne bi bilo loše da najzad upristojimo taj javni gradski prevoz, naročito onaj beogradski.
Gradonačelnik Šapić je, koliko čujemo, tim povodom imao nekoliko „svežih“ ideja. Jednu od njih treba pozdraviti, mada ona sama po sebi ne poboljšava kvalitet prevoza: stvarno bi bilo dobro da autobusi i druga prometala prestanu da liče na pokretne bilborde, a naročito da prestane ono iritantno prelepljivanje prozora reklamnim porukama, zbog kojih iznutra jedva naziremo spoljni svet u nekoj prigušenoj zrnastoj slici.
Druga je nežna sugestija da bi građani konačno trebalo da počnu da masovnije plaćaju uslugu prevoza te, nekako skopčano s tim, da bi se moralo nekako naterati radni i neradni narod da u autobuse ulazi samo na prednja vrata. Jer se tako, kažu, „radi svugde u kulturnom svetu“, počevši od najbližeg primera zvanog Novi Sad.
Kad je već tako, hajde da malko razvejemo istinu od mitova, jer to može biti korisno. Najpre, istina je da se u Novom Sadu prevoz plaća; može tu i tamo neko da se prošvercuje bez karte, ali to su zaista izuzeci. Ako u nekom autobusu ima, recimo, trideset putnika, budite sigurni da nema više od jednog ili dvoje koji su bez karte, a i oni su verovatno „uskočili samo na stanicu-dve“ i zapravo im je jako neprijatno i boje se da ne budu otkriveni. Istovremeno, čini se da je taj strah neosnovan jer kontrolore viđamo veoma retko, neuporedivo ređe nego u Beogradu. Zašto? Zato što za njima nema neke naročite potrebe. Opet, zašto? Zato što ljudi plaćaju kartu. Krug zatvoren…
Dobro, ali odakle takva razlika, na samo sedamdesetak kilometara? Je li to zbog drugačije „kulture življenja“? Ima i toga, ali to nije dovoljno dobro objašnjenje. Bar podjednako važno je to da je novosadski javni prevoz generalno mnogo bolji, uredniji i pouzdaniji od beogradskog, a da su neke ozbiljnije gužve u vozilima, naročito mimo špica na nekoliko najopterećenijih linija, zapravo retkost. Ilustracije radi, ne pamtim kad mi se poslednji put desilo da ne pronađem slobodno mesto za sedenje u autobusu.
E sad, mnogo je teže „švercovati“ se u autobusu u kojem nema gužve, zar ne?
Tu dolazimo da mita, a to je mit o „ulasku na prednja vrata“ kao čarobnom rešenju, jer „tako je i u Novom Sadu“.
Međutim – nije. Isključivo na prednja vrata ulazi se samo na početnim stanicama linija. Kasnije, tokom vožnje, naročito kroz centralnije delove grada gde je veća fluktuacija putnika, ulazi se na bilo koja vrata, ali naravno (Beograđani, načuljite uši!) tek nakon što se strpljivo sačeka da izađu svi koji su namerni da izađu, a ne da se nagurava s njima u očajničkom stampedu za mesta. Otkad je sistem naplate karata digitalizovan pa imamo mesečne „pokaze“ koje prislanjamo na validator, ulazimo na bilo koja vrata, a kraj svakih je postavljen po jedan validator. Upavo to govori da je ulazak na druga i treća vrata sasvim „legalna“ opcija. I jedino racionalna, mora se dodati.
Kad bi svi ulazili samo na prednja vrata, stvarala bi se velika gužva i zastoj, i vožnje bi trajale beskrajno. Zašto? Pogledajte opet prethodne pasuse: zato što ljudi kupuju karte, ne švercuju se. A ako mi koji imamo „pokaze“, i koji smo većina, treba da sačekamo u redu iza ovih koji kupuju karte, onda bi sve to trajalo kao gladna godina… Zato mi uglavnom ulazimo na druga i treća vrata, a vozač – pošto, kažem, obično nije neka gužva – sa svog mesta ima pregled da li smo se „validirali“. Bivao sam svedokom vozačevih opomena nevalidiranim putnicima, obično klincima.
Eto, Šapiću i njegovim mudrim stratezima na znanje, tako to zapravo izgleda. Naravoučenije je da je stvar naposletku uvek pre svega sistemske naravi, a da je u njenom korenu organizacija prevoza koja mora biti makar podnošljivo dobra. Onda je i putnicima mnogo lakše da budu „kulturni“, naročito ako su tome ionako skloni…
A ako u međuvremenu ipak izbije onaj Treći svetski rat, onda nikome ništa. Preživeli neka se prebroje, pa neka vide šta će.
Čitajte dnevne, vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
