Jedanaesta zapovest

Ne pratim crnu hroniku, ali reći to isto je što i reći „ne gledam televiziju“ ili „neću da znam ništa ni o jednom sugrađaninu koji je dopao ‘Farme’ ili ‘Velikog brata’, te pečalbe XXI veka“: hteo – ne hteo, neke naslove i podnaslove pročitam, pa tako i da je i na pripadnika zaštićene vrste tj. na vođu Hijena neka druga živuljka, verovatno i sama predator, otvorila vatru i ranila ga. Policija pretpostavlja da je žrtva videla strelca, da ga je kadra i vlasna opisati (ako ga ne zna možda i lično), ranjenik koji imade raskošnu biografiju zvanu dosije ostade međutim veran kodeksu svog staleža: policiji i sudu ne reci nipošto ko te je hteo lišiti života! Jer te možda i nije hteo lišiti, ta imao te je na nišanu, možda je samo hteo da te na nešto podseti, da ti načinom ne baš bogougodnim skrene pažnju na neki tvoj etički ili finansijski propust, da, ranjenik se može biti uplašio, pa identitet atentatora čuva u nadi da će ovaj to umeti da ceni, a možda se nada i vansudskom poravnanju, bez sudija koje se drže zakona kao pijan plota, nedoraslih da shvate dubinu i smisao navijaštva, ko zna!

Zar nismo odmalena svi zatočenici omerte? Kažeš li učiteljici ko je loptom razbio prozor možeš slobodno da se ispišeš iz škole i da se iseliš iz tog sreza, priznati smeš jedino ono što si sam učinio, kukavica si, ali nisi izdajica! Cinkaroš! Osoba gora od kriminalca, premda je i sama prvenstveno kriminalac, ali ako je već dospela u zatvor, treba da se solidariše sa svojima, a ne da očijuka sa upravom nadajući se nekoj jadnoj privilegiji ili pomilovanju!

Pošto si već srušio mnogi porodični ili društveni tabu u apsani ti preostaje još samo da ne cinkariš: jesi opljačkao banku, ranio si čuvara iako je sve trebalo da prođe kulturno, za to si osuđen, ali ako držiš do svoje časti – čuvarima ili upravniku ne priopći nijednu pojedinost iz robijaškog života (koji je kraj sve prividne jednoličnosti u priličnoj meri bogme i zakulisan).

Da.

Izopštenici jesu mnoge zapovesti iz Sv. pisma pogazili, ali zapovest „ne cinkari“, pridodata kao poslednja teza o Fojerbahu, ne gubi ništa od iskonske snage. Lopov si – pa šta? Nije sramota krasti, samo ne treba pasti, oceubica se nada uslovnoj jer delo neće ponoviti, palikuća koji isto robija nije čak ni pravi kriminalac, nego više bolesnik koga uzbuđuje veličanstvenost večne vatre i njezin neporecivi učinak, konjokradica više i nema, ali svi ti da kažemo profili, sklonjeni iz redovnog društvenog saobraćaja, i tu gde su, i baš poradi toga što im ne preostaje bog zna šta – neguju moral neodavanja staleške ma koliko trivijalne tajne drugima. Što je najlepše, istovetnu vrednotu prigrlili smo i svi mi koji smo na slobodi ili se branimo sa slobode!

Pa dobro, bih li više voleo da sam Nemac, poput onoga koji je video komšiju kako kroz otvoren pendžer iz vazdušne puške cilja vrapca nesmotreno sletevšeg na živu ogradu? Očevidac je ne časeći časa i ne krijući svoju doušničku nameru rođenog komšiju zbog ubistva vrapca prijavio policiji, dopade Srbin suda, sudija isto naravno Nemac, kazni pticeubicu sa dvesto ondašnjih maraka, dovitljiv kako nas je Bog stvorio osuđeni Slaven u završnoj reči vešto uplete detalj da je ptica imala slomljeno krilo, aaa, na to će sudija, pucao si na hendikepirano stvorenje, još sto pedeset maraka, i tras onim čekićem!

&

Bio bih zaboravio tu dosadnu omertu – lako je meni kad i ne znam nijednu bogovetnu tajnu – da nije ona bila na snazi tijekom decenijskog mrcvarijuma koji je doktorski patentirao i usavršio g. Koštunica – sećate li se toga? Za našom braćom tragaju tuđinci, odvratni i uporni kao vučjaci kad u filmu nanjuše ranjenog partizana (ređe četnika) pa se gotovo otimaju kerovođama nadajući se uspehu i pohvali; mi znamo da su se naši (ah! puno je čoveku srce od te reči, čak višeanju nego kad kaže „mi“!) u inače ispravnoj, pravednoj i neizbežnoj borbi potkraj veka malko bili zaneli, znamo da su lišili života mnogog civila, ali nećemo međunarodnoj zajednici da kažemo gde smo tu braću sakrili, gde podižu penziju koja im po Milanskom ediktu kao kršćanima pripada! Ako pak neko od progonjenih gori od želje da se sam preda, država će ga nagraditi i vladinim avionom štaviše ispratiti… Pa smo imali uzrečicu: neka im se sudi, ali ovde kod nas! Ni u kolektivnoj mantri nije se pojavljivala lična zamenica („da im mi ovde sudimo“), nelagoda je izražavana bezličnom rečenicom.

Zadojen i sam tim jatačkobratačkim moralom pitam se bih li ja prijavio generala Mladića da sam ga slučajno prepoznao ispod onog pčelarskog vizira? General me zna sa B92, javlja mi se srdačno hvaleći moju službenu rečitost i građ. hrabrost (zbog koje sam u jedan navrat bio i nagrađen), uveren je da od mene ne treba da strepi, nudi me saćem, a ja ga samo što sam zamakao iza ugla fino prijavim i istorija me upamti kao onoga što je ubio Karađorđa.

Doduše, tad je izgledalo kao da brata Srbina šalješ Minotauru, sad vidimo da u Hagu ipak ima i pravde, vratili su nam se Franko i Jovica (eto imena za neku osmoljetku ili KUD), pade mi kamen sa srca – neviniji smo nego što smo mislili.