Čitateljka ovog teksta verovatno zna ko je novi predsednik ili predsednica Sjedinjenih Američkih Država; ja o tome, pišući u utorak, nemam pojma. A nije da je nevažno, uzimajući u obzir onu već slavnu sentencu-dosetku Slavoja Žižeka da su američki izbori, s obzirom na važnost, snagu i globalni uticaj te zemlje, toliko važni za sve nas da bi građani celog sveta zapravo trebalo da biraju američkog predsednika. E, sad, većina lucidnih dosetki ove sorte funkcioniše samo ako ih ne shvatimo preozbiljno: ona jezgrovito upozorava na jedan važan simptom, ali to ne znači da bi funkcionisala kao stvarna „terapija“. Naime, ne biraju Amerikanci predsednika nama nego sebi, a to što je on(a) kolateralno nekako ipak i nama pomalo predsednik, e pa, to je uvek bilo i uvek će biti sa imperijama, kakve god da su: one se uvek nekako prelivaju daleko preko svojih fizičkih granica, i to, ako su ozbiljne i potencijalno trajne, još ponajmanje vojno, više politički, još više ekonomski, a najviše kulturno. A Amerika je kao imperija, dakako, užasna – naročito dok ne vidite ko joj je, sačuvaj bože, konkurencija! Zašto? Pa, setite se onog bosanskog fazona: „Hajde da objavimo rat Americi, pa da izgubimo, pa da nas ova okupira!“ Samo što je, jebajiga, i Amerika postala užasno probirljiv i kaćiperan, skoro pa bezvoljan okupator, što otvara slobodan prostor za druge, koji su mnogo manje izbirljivi i mnogo više navalentni, ali ih, tja, niko ne priziva, čak ni u vicevima.
Niko? Hm, pa ni to nije baš sasvim tačno. Ima i izuzetaka, a biće da je (većinska?) Srbija jedan od njih. Ali, da se vratimo mi ovim izborima. Bugarski sociolog Ivan Krastev, sjajan proučavalac i poznavalac društvenih promena u centralnoj i istočnoj Evropi, nedavno je u „Njujork tajmsu“ pisao o tome kako bi, da se ostatak sveta pita, Hilari Klinton ubedljivo pobedila na izborima (eh, gotovo da zažalim što Žižekova „inicijativa“ nije ostvarena…); o Evropi da i ne govorimo, zapadnoj pogotovo. Izuzeci koje Krastev notira su Putinova Rusija i teritorija Palestine – ova potonja zbog uverenja da su Klintonovi vrlo naklonjeni Izraelu. Ni jedno ni drugo nije iznenađenje, štaviše, odlikuje se savršenom unutrašnjom logikom. Čini mi se, megjutoa, da je Krastev nekim čudom ispustio i zanemario Srbiju: nije li i ovde većinsko raspoloženje protrampovsko? Nije mi, doduše, poznato da je bilo nekih relevantnih istraživanja koja bi to empirijski potvrdila, ali generalni smer javnog mnenja je jasan; još je jasnije kako se u tom smislu izjašnjava naša „dominantna elita“.
E, to je ono što me na ovom mestu zanima: zašto većinska Srbija, uz nos većinskom ne-američkom svetu, voli Trampa, makar i samo utoliko što tako mrzi Hilari? Nameće se banalan i prvoloptaški odgovor/izgovor: ona je žena Bila Klintona „koji nas je bombardovao“, ona je ratoborni spoljnopolitički jastreb, Klintonove „vole svi srpski dušmani“… Sve je to dubinski nevažno, jer ne otkriva ništa bitno. Ispod sveg tog trunja od floskula krije se nešto mnogo važnije. I baš zato se jedino o tome ne govori.
Famozno „bombardovanje“ ovde je odavno dežurni izgovor za sve i svašta, ali to je notorna laž: i da samrtnog proleća 1999. nikada nije bilo, stvari bi stajale isto; kao što su, uostalom, stajale i pre bombardovanja. I tadašnja srpska vlast – koja je dobrim delom i sadašnja srpska vlast – i desniji deo opozicije, i pretežan deo humanističke inteligencije, univerzitetskog sloja, umetnika, velikih medija etc, podržavali su i podržavaju i danas sve ono što se u vrednosnoj opreci liberalno-konzervativno moglo nazvati konzervativnim, a što je danas već poprimilo razmere antisistemskog populizma koji preti da zaljulja same temelje liberalno-demokratskog poretka. Njima su „desniji“ američki predsednici uvek bolje prijali mada nikakvoj partikularnoj „srpskoj stvari“ zapravo i nisu donosili nikakve pogodnosti; u velikim su evropskim zemljama navijali za konzervativce, a danas podržavaju desne populiste, od Marin le Pen do austrijskog predsedničkog pretendenta sa krajnje desnice koji je veliki ljubimac „srpske dijaspore“. Bregzit im je takođe bio srcu blizak, mada je sasvim nejasno koja je to konkretna korist za „srpsku stvar“; za nju nije, ali jeste za generalno sistemsko slabljenje demokratskog poretka u Evropi i svetu. U istočnoj Evropi taj dominantni „srpski“ diskurs frkće na (socijal)demokrate, ali je u odličnim odnosima s tipovima poput Orbana, Kačinjskog, Karamarka. Ni Erdogan mu nije baš mrzak. Dobro, ali, zašto bi sve to bilo u srpskom interesu? Pa ko uopšte kaže da je to u srpskom interesu?! Ti ljudi se ionako odavno ponašaju kao lokalna prethodnica sve nadobudnije i agresivnije evroazijske imperije. Uostalom, u Jeljcinovoj Rusiji, setićete se, naš je evrimen podržavao jedino likove poput Žirinovskog ili Zjuganova; sad je, srećom, miran, pošto je na vlasti dobio nekog ko je njihova ideološka sinteza, ali je pri tome mnogo ozbiljniji i opasniji.
Tako gledano, nametnuti srpski „trampizam“ nema veze ni s bombardovanjem, ni s Kosovom ni s makar i nacionalistički shvaćenim „srpskim interesom“, on ima veze – osim sa služenjem tuđim interesima – jedino sa shvatanjem sveta koje još od 1989. ne može da se opasulji i pomiri se s novim globalnim, ili bar evropskim realnostima. On je nepogrešivo uvek na pogrešnoj strani, ali to ne znači da greši usled neznanja: ne, on samo verno sledi svoj najdublji antiliberalni impuls.
