Dosadilo nekom novinaru da piše iz glave i da se zamera tim svojim mišljenjem levo i desno. Proučavaću javno mnjenje, odlučio je, ja samo pitam, pa ako i dobijem kakav kritički odgovor, šta se tu može… Rečeno učinjeno, eto ti ga već ispred Mekdonaldsa: „Dobar dan, izvinite, ja sam iz medijske kuće Fox and Crane, imate li minut vremena za nas i našu probranu publiku, imate, odlično, nije teško pitanje: kako obožavate izjavu predsednika Vlade da je zatečen pitanjem hoće li skoknuti do izbornog mesta, da nije o tome razmišljao?! Ne bih da ispadnem sugestivan, ali zar vam se nije utroba prevrnula kad ste videli da čovek koji je ponikao na izborima pet para na njih ne daje! Njegova partija dobija pet-šest procenata a on drma li drma državom kako se njemu ćefne! Neću da vas razjarujem ili navodim na tanak led, ali zar to nije baš neučtivo i nezahvalno! Pa njemu su, rekoh već ama moram opet, izbori rodno mesto, sećate se rodnog mesta Hegelove fi lozofi je, dobro, nema veze, pitanje glasi – zar nije nepristojno da premijer bagateliše izbore, da omalovažava opšte pravo glasa, tu tekovinu novog doba za koju su ljudi, hrabriji i mudriji dosta od njega, stavljali i život na kocku!? Ukratko, mislite li išta dobro o premijeru koji ne zna hoće li na izbore, a upravo bi on morao da bude uzor i ukor mnogom kolebljivcu i snobu koji se hvališe kako neće na biralište! Zar vam se ne čini i zar niste stoprocentno sigurni da je odgovor ‘sad ste me zatekli, nisam o tome razmišljao, ne znam, videću’ – blago rečeno skandalozan?“
Slučaj je hteo da lutajući reporter zaustavi baš svog kolegu koji mu beše imenjak i prezimenjak (plači, Orhane Pamuče!). Dvojnik, i sam neprijatno kosnut sličnošću sa sagovornikom, pribra se ipak te razveza: „Znam tu vašu stanicu Fox and Crane kao zlu paru, voleo bih da vidim kakvi biste vi bili kad bi vam kroz glavu, danju i noću, prolazila stalno ista reč. Empatija vam nije jaka strana, pokušajte, ipak, da premijerov um zamislite kao ekran preko kojeg ide kajron sa jednom jedinom rečju, KOSOVO, OSOVO«K, SOVO«KO, OVO«KOS, VO«KOSO, O«KOSOV, i tako stalno. Vodoravne kajrone ubrzo preseku uspravni, kao meridijani, tako malo i trbušasti, pa ista reč silazi kao u ukrštenici, ali se, gle, i penje, lazila bubica… Zamislite dijagonale, crne kao fl or na slici pokojnika, a svaka pronosi draga slova u ugao ekrana praveći mesta novim pismenima koja simbolizuju ne muke nego večnost muka! I nije samo reč u pitanju nego i košmari koje tek podnevni zrak sunca prekida. Da! Svakog prepodneva čovek sanja isti san: meri on u Guči snagu udarajući onim čekićem po podlozi iznad koje je skala, samo u snu umesto crtica i brojeva piše odozdo naviše: K»O»S»O»V»O… Koliko god silno da udari, dobaci do slova S i ni makac, već ima svetlace pred očima kad, neko mu nemo uzima macolu, a to Samardžić sa pedeset savetnika prerušenih u bule, raspali ti ovaj momački i dobaci do najvišeg slova, ali na letvici, što ti je san, ne piše više Kosovo nego Kosova… Kome bi, pitam, sa takvom ekran-glavom i takvim snovima bilo do glasaćeg listića?! Druga bi pesma bila da je u drugi krug ušlo i Kosovo, Tadić na primer i Kosovo, premijer bi pravac sa jutrenja otišao da glasa! Da su ušli Toma i Kosovo, isto bi bilo, da su ušli i sve troje, Toma, Kosovo i Tadić, Koštunica bi bio posve nezatečen, ovako… Na dva uboga homo sapiensa kako bi mogao i da misli?! Kajroni su mu izpočetka prolazili samo kroz glavu a sad je, predvođeni karakajronom koji se iskrao kroz ušni kanal, već i spolja obavijaju (kao guje onog Laokoona, ili kako beše, znam da ima više istih slova, kao vakuum i sl.)! Sklonite se malko, miloslovni kajri (kamen, pesn. kam!), da vidimo nanovo te oči čiji se kapci poluatomatski suze kad im je gazda srdit: kao da gledaš u tamni, vodoravni prorez bunkera iz kojeg će sad da otvori vatru rodoljubnu…“
Hvala vam, građanine, ovo je više nego što sam očekivao, više verovatno i nego što treba, doviđenja, doviđenja. Žurnalista, prozebao, otpi dvatriput iz pljoske koju mu je ćerka donela iz Utjehe (CG) i usredotoči se na drugo pitanje: „Gospodine, gospodine, samo trenutak, ja sam iz Fox and Crane… Hoćete da uzmete ušešća u anketi ‘Rusija – Institut za majku i dete’, jedva čekate, odlično, eh, da je više takvih prolaznika, evo pitanja – da li pozdravljate i da li blagosiljate otmenu ćutnju kojom je naša Vlada propratila vest da su Mira Marković i Marko dobili azil u Republici Bratskoj?! Da li vas oduševljava blagodushie Rossii i robkost’ ovih naših…?“
Stvarno je kao poružneli ja, sevnu prolazniku kroz glavu, ubacuje bez nužde i ruske reči… Naglas pak reče ovo: „Kome će Rusija da da azil ako neće građanima Srbije?! Drugo, i ta ma koliko velika zemlja ima nevladine organizacije koje su samim tim isto tako velike i naravno omražene, NVO jedva baš i čekaju da država uskrati azil nekome pa da je na pasja kola izogovaraju! E, svesna koliko je svaki prognanik dragocen, Mirjana Marković izašla je Rusiji u susret, azil bi vsetaki dobila gde god bi ga zaiskala…“ „Hvala vam puno!“ „I treći put!“ Beše to isti prolaznik od malopre, zbog košave je u Zvezdinom butiku otoič kupio kapu i šal: nije baš prijatno biti toliko ćelav.
