Komentar
Lomljenje dece Srbije
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Prošle nedelje nije se birala vlast, jer je ona već bila de facto izabrana. Glasanje je više bilo rasprava o interpretaciji novije istorije
Šta je „paranormalan fenomen“? Nije to nešto „izmišljeno“, nego ono što postoji, ali nauka za to još nema dobro objašnjenje, pa se ljudima sklonijim sujevericama čini da u tome mora biti nečega „natprirodnog“. I običan grom bio je čoveku „paranormalan fenomen“ (tj. ljutnja bogova, ili šta već) dok nije uspeo da prokljuvi kako grmljavina nastaje.
Nije ni u politici bitno drugačije. Pogledajte, recimo, pojavu zvanu Nova demokratska stranka („tadićevci“): po autoritativnom mišljenju naših političkih i analitičkih bogova i boginja, To ne bi trebalo ni da postoji, a i ako već postoji, ne bi trebalo da proizvodi nikakav efekat. Pa ipak, To ne samo da je nastalo, nego eno ga i u skupštini, gde se nisu uspeli provući ni mnogi višedecenijski ozbiljni igrači. Što će reći da je za Neobjašnjeni Fenomen glasao respektabilan broj stvarnih, fizički postojećih ljudi, a ne internetskih „botova“ i tviterskih zazjavala. Da li smo time bliže razjašnjenju fenomena? Naprotiv! Stvar je još misterioznija: jasno nam je da NDS ima glasove, ali i dalje ne vidimo glasače. Nauci je negde jasno koja to struktura unutar društva otprilike glasa za SNS, SPS, za „antievropsku“ desnicu, pa možda čak i za ostatke DS, ali NDS?! Kompletna nepoznanica, sudeći bar po (gotovo nepostojećim) produktima domaće analitičke pameti na tu temu. Njima to kanda prolazi ispod radara.
Kako držim da je dužnost svakog prosvećenog čoveka da pomogne nauci, makar i u okv. sv. mogućnosti (što bi rekao LJ. Ž.), evo i mog skromnog doprinosa. Čini mi se da sam u materiju ponešto involviran, makar iz jednog prostog razloga: i ja sam na prošlonedeljnim izborima zaokružio listu koju predvodi Tadić, Boris Tadić. Štaviše, učinio sam to laka srca i mirne savesti. Pa, ko velim, možda će nauci biti od koristi da napokon upozna jednog autovanog „Tadićevog“ glasača, i da čuje njegove razloge? Ne pretendujem na to da oni nužno objašnjavaju razloge i motive drugih, ali nekako je teško verovati i da baš nemaju veze s njima.
E sad, bilo bi nepošteno ćutke preći preko jedne važne činjenice: čin glasanja za tzv. NDS (stranku koja tek treba da nastane, ako nastane), u ovom kontekstu, bio je istovremeno čin neglasanja za DS (i pomalo LDP), a ne za, šta znam, SNS, DSS ili Igora Brakusa, jer sa njima zapravo nije imao veze. I toga sam takođe bio vrlo svestan kada sam ubacivao listić u onu providnu kutiju. Pitanje je: zašto?
Najpre moramo da vidimo šta su uopšte bili izbori od 16. marta? U „normalnim“ situacijama, na izborima se odlučuje ko će vršiti vlast, a njihov je ishod u manjoj ili većoj meri neizvestan. Ništa od toga sada nije bio slučaj: bilo je unapred sasvim jasno ko dobija tj. zadržava tj. uvećava vlast, i bilo je prilično jasno da će mu ta vlast biti „totalna“, odnosno, da će sam imati natpolovičnu većinu. Do toga je, eto, dovela posvemašnja dekadencija politike i političkog, što je suštinsko obeležje postdemokratske Srbije, one u kojoj autoritarni vladar glavinja okolo malo proklinjući tihim mrmorom, malo hapseći teškom i simpatično nepreciznom rukom, a mase ga baš zato obožavaju – mada nisu manje gladne nego ranije, naprotiv.
Ovaj izostanak neizvesnosti izbora 2014. suštinski ih razlikuje od onih iz 2012. Tada smo imali u ponudi dva više-manje ravnopravna bloka, onaj oko Tadića i DS (plus ostatak „proevropskih snaga“), kontra bloku oko SNS; te, dakako, SPS i okolinu, darovite klijenteliste koji će se opredeliti za jačeg. Smatrao sam tada da je veoma važno podržati Tadića i DS ne zato što su zlatni i što su blagoslov, nego zato što je jedina izgledna alternativa tome bilo – Ovo u šta se Srbija u međuvremenu pretvorila, to jest, u šta će se tek pretvoriti, a što sam, još mnogo pre onih izbora, nazvao „orbanizacijom“.
Tadić je izgubio predsedničke izbore, a DS parlamentarne, ali ne baš ubedljivo nego, što bi se reklo, za dlaku ili dve. Bitan faktor u tom porazu (ma koliko to oni, iz krajnje nejasnih motiva, uporno poricali!) bili su oni koji su zastupali politiku „belih listića“, tj. koji su govorili: svi su isti, nema za koga da se glasa, a pogotovo je besmisleno glasati za Tadića i DS, oni moraju da odu s vlasti, pa makar i Crni Đavo došao umesto njih. Pa sad, ne znam kako se zove Ovo što ga je nasledilo, ne tvrdim da je Đavo, mada držim da je nekako zebljivo simptomatično da mnogi drže da je anđeo.
Dve godine kasnije, upravo neki (najuticajniji) od tih istih „belolistićara“ ubeđuju me da je od suštinske važnosti da se izađe na izbore i da se glasa za DS. Zašto? Ne bi li tako, ako ne osujetili jednu autoritarnu i populističku vladavinu u nastajanju, a onda joj barem suzili manevarski prostor. Međutim, šta? Ta je vladavina omogućena upravo prethodnom politikom neglasanja za DS. Tada je bilo važno sprečiti je, tada se to moglo i trebalo, ali naše Moralne Perjanice imale su, jbg, drugačiju agendu. Sada, kada glas za DS više ne odlučuje o tome ko će biti na vlasti ni kakva će ta vlast biti, najedared je strašno važno da se glasa za DS. E pa, znate šta, ne palim se ja na dugme, u zavisnosti od trenutnog stanja i raspoloženja pola tuceta Moralnih Vertikala!
Da li to onda znači da sada iz inata nisam hteo da glasam za DS, ili makar zato da udovoljim nekoj svojoj netrpeljivosti prema nekom već Marku ili Janku? Taman posla! Onda bih i sam patio od „belolistićarskog“ mentaliteta. Jedno mora da bude jasno: uprkos svemu što sam izrekao i što ću izreći do kraja ovog teksta, glasao bih oberučke za DS da je bilo ikakve stvarne šanse da taj glas posluži svrgavanju aktuelne vlasti, tj. populističkog autoritarizma u nastajanju. Međutim, glas za DS tome više nije mogao da posluži, za to je bilo debelo prekasno.
Hajde sada da vidimo: šta je uopšte DS danas? Kada je Tadić izgubio, stranačka struktura koja je na njemu napravila pozamašne karijere (brojevi jasno govore: nikada DS nije bio ni približno tako jak kao u to vreme) očas ga se odrekla i proglasila ga krivcem za sve, te ga sklonila časteći ga besmislenom titulom počasnog predsednika da ne bi pravio sranja po kući… U tome je bilo nečega suštinski nepoštenog, ali dobro, u politici nema mnogo obazrivosti. Veći je problem što Tadić, najblaže rečeno, nije dobio kompetentnog naslednika, nego osobu politički krajnje nenadarenu i neartikulisanu, i sasvim neubedljivu za onu publiku kojoj se DS prevashodno obraća, a to su ipak obrazovaniji slojevi. Na to sam dobronamerno ukazivao mnogo puta, i sve što sam dobio kao odgovor je da ja, eto, „imam nešto protiv Đilasa“! Ma kako da ne, evo duguje mi sto evra, nikako da mi vrati… Pristajem da sam ja sve vreme u krivu, ali je zanimljivo da se DS „pod Đilasom“ sve vreme strmoglavljivao, a da je taj slobodni pad uvrhunio na ovim izborima, sa bednih i nedostojnih šest odsto. Istovremeno, Tadić je bez stranke, za svega nekoliko nedelja, postigao skoro isto toliko. Pri čemu su glasovi za DS mnogo manje glasovi za Đilasa nego što su glasovi NDS glasovi za Tadića: naprosto, NDS je samo jedna maketa, a na toj listi još jedino Čankova Liga ima svoje glasače. Sada Mudraci kažu: ali, bez Lige Tadić ne bi prebacio cenzus! Možda, pa šta? Predizborne koalicije se zarad takvih stvari i prave, a ta je koalicija bila politički suvisla i OK, jer da nije, desilo bi joj se ono što se desilo LDP-u sa Zukorlićem.
Šta nam ovo govori? Da nipošto nisam jedini koji je osetio vašarsku prevaru u mantranju kako je „jedina prava adresa“ kod Đilasa Dragana, a sve drugo da je ne-znam-ti-šta, svakako nešto „neautentično“. E, odatle svi ti glasovi koje naša politička, medijska i analitička elita iz kruga dvojke nikako ne ume da objasni, nego joj deluju „paranormalno“.
Ovde valja razvejati još nekoliko ovejanih suština, tj. ispraznih mistifikacija koje nam se refrenozno utuvljuju u glavu u nadi da će tako postati činjenice. Primer 1: „Đilas je divljački satanizovan, i zato je rezultat ovakav.“ Šta tu nije tačno? Sve je tačno, ali je mnogo manje važno nego što se prikazuje. Evo, na primer, ja sam samo mali deo te „satanizacije“ Đilasa lično iskonzumirao. Zašto? Samo zato što ne čitam Ona Dva Tabloida i ne gledam TV Pink. Okej, moja stvar, ali znate šta: gro onih koji spadaju u potencijalne demokratske glasače takođe ne određuje svoje vrednosne kriterijume prema tabloidima i Pinku! Na drugoj strani, nije li Tadić sve vreme bio i te kako „satanizovan“, i to ponajviše u medijima koji su za njegove potencijalne glasače relevantniji? Prvo je „satanizovan“ zbog činjenja i nečinjenja tokom vlasti, potom zbog „izdaje“ stranke pred izbore… E, to nas dovodi do Primera 2: „Pokvareni nezahvalnik Tadić napušta stranku pred izbore…“ Najpre, svačije je pravo da napušta neku političku stranku i osniva novu kad hoće. No, manimo se opštih priča. Tadić nije imao prejakih razloga za bezuslovnu lojalnost strukturi koja ga je uvaljala u katran i perje čim je prvi put negde izgubio, a potom počela da gradi „novi“ politički identitet upravo na paktiranju s onima koji su slasno i strasno doprineli odlasku DS-a s vlasti. Đilas pompezno ulazi u dil s manje-više mrtvorođenom Novom strankom i nekim prvacima „belih listića“, a Tadić to valjda treba radosno da aminuje… U toj je situaciji ljudski i politički razumljivo da se izađe iz takvog društva. Primer 3: „DS je jedini Pravi, Tadić više nije ništa, ispušena lula, potrošeni faktor.“ Važi, ali ako je tako, čemu kukumavka kako zli Tadić „cepa“ dojučerašnju stranku i njeno biračko telo? Ako je stvarno to što kažu za njega, onda ne može da je cepa jerbo nema sučim – štaviše, Đilas i društvo opetovano tvrđaše da je DS bez njega jači! Pa, koliko malo bi onda tek dobio da je Tadić ostao u DS?! S tim u vezi je i Primer 4: „Mnogo bolji rezultati DS u Beogradu pokazuju da nije problem u Đilasu.“ Naprotiv, oni pokazuju baš da je (i) u Đilasu problem, odnosno u njegovom pogrešnom pozicioniranju: da je on u svesti ljudi i dalje samo inženjer Đilas, Gradonačelnik, a nipošto predsednik DS-a i nacionalni politički faktor! Naprosto, čovek nema format za to, i basta. I to sam govorio na vreme i sve vreme! Primer 5: „DS je jedina prava opozicija, svi ostali govore protiv njega, a ne Vučića.“ „Đilasovska“ kritika vlasti jeste bila glasna, ali okasnela i slabo artikulisana i otuda ne mnogo relevantna; na drugoj strani, nije bilo predizbornog intervjua u kojem Đilas, Borko S. & co. nisu opširno i otrovno govorili o Tadiću, i o tome kako je DS sada bez BT i njegovih mnogo ljepši & stariji. Da li je u to neko poverovao? Pa, ne baš mnogo njih. Fejk je fejk, čak i kad iza njega, iz svojih ne baš impresionirajućih razloga, stanu naše Moralne Vertikale.
Na koncu, moram biti sasvim ličan. Što se dan izbora više bližio, to mi je bilo jasnije da ne mogu da glasam za DS (ni za LDP) pod ovim uslovima, i da će moj glas nužno otići NDS-u. Ali zašto, tj. ne bi li onda NDS šta tačno uradio s mojim glasom? Ne, pitanje vam je pogrešno: nema tu više šta da se uradi. Što se uradilo, uradilo se 2012. Prošle nedelje nije se birala vlast, jer je ona već bila de facto izabrana. Zato je glasanje za mene više bilo svojevrsni „stejtment“, rasprava o interpretaciji novije istorije. Glasanje za „đilasovski“ DS u ovom bi kontekstu bilo naknadna legitimizacija „belih listića“ iz 2012. A ja ne mogu da glasam za nešto za šta ne verujem da je ispravno. Dakle, glasao sam za „nepostojeći“ NDS kao za otpor jednoj interpretaciji koju smatram duboko pogrešnom, i pri tome nimalo nedužnom za katastrofu famozne „građanske Srbije“. Ali, šta ćemo sad da radimo? Jer, Primer 6 kaže: „Glas za NDS je glas za Vučića pošto se Tadić dogovorio za savez s njim“. Ergo, i ja sam „glasao za Vučića“… Netačno! „Za Vučića“ ili „protiv Vučića“ se glasalo 2012, i ja sam tada glasao „protiv Vučića“, a ovi beli geniji su glasali „za“. Sada „Vučić“, nažalost, nije bio na tapetu, i on će vladati ovom zemljom sasvim nezavisno od toga hoće li (a voleo bih da neće…) Tadić u tome da mu bude ikebana. E, zato se neću pokajati što sam glasao ovako čak ni ako veseli NDS stvarno uđe u taj suvišni sojuz, ma koliko će mi biti mučno da to gledam. Ali, otkad je mučnina zbog ponašanja nekog statiste toliko važna? Šta je to prema mučnini zbog Glavne Role?
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve