Rusko-ukrajinski rat je neuporediv sa bilo kojim od ratova sa kojima su u istoriji kakvu smo učili upoznati mnogi od nas, neupućenih i nespecijalizovanih za ovu nauku. To je pre svega rat koji je nastao na način na koji nijedan od poznatih nam ratova zasigurno nije: jedna zemlja je, kako je izgledalo, iz čista mira, sa 100.000 vojnika upala na teritoriju susedne nezavisne i suverene države, članice Ujedinjenih nacija. Druga osobenost sastoji se u tome što je to sukob između dva toliko srodna naroda da su ih mnogi slabije upućeni tretirali kao pripadnike jedne iste etničke celine, kako je to uostalom i bio slučaj u nešto daljoj prošlosti. Valja podsetiti da je, istorijski gledano, Ukrajina kolevka ruske državnosti. Da se kojim slučajem obretu u ovom vremenu, starim slavjanofilima iz 18. i 19. veka srce bi puklo kad bi ugledali ovu sablazan.
Time što je upravo istaknuto nisu iscrpene sve specifičnosti. Treća osobenost sastoji se u tome što se taj rat može tumačiti kao završni čin jednog više nego krvavog velikog društvenog eksperimenta: “velika” Oktobarska revolucija uništila je vekovima formirano društveno tkivo jednog društva, i krenula u realizaciju utopije zasnovane na nekoliko apstraktnih i netačnih propozicija, nastavila se surovim nasiljem zbog koga su živote izgubili milioni ljudi i koje je dovelo i do toga da su ljudi jeli sopstvenu decu te, evo, kulminirala u ratu dveju vodećih članica bivšeg SSSR-a! Silno bi se danas uzbudili vodeći naučnici koji su tvrdili da je ta utopija neodrživa i da mora tragično da se okonča tvorevina koja je nastala boljševičkim nasiljem, predvođenim tada obogotvorivanim Lenjinom.
Dalja osobenost sadržana je u načinu na koji se rat tokom protekle godine odvijao: mnogi posmatrači, uključujući kremaljske vlastodršce koji su ga pokrenuli, računali su sa munjevitim uspehom. Verovalo se da će “specijalna operacija” biti završena za par dana a, evo, prošla je i godišnjica dok se njen kraj uopšte ne nazire, a sudeći po rokovima u kojima će Ukrajincima biti isporučena dodatna vojna oprema, neće se okončati ni za par godina.
Jedna specifičnost sastoji se i u tome što je taj rat laički i krajnje nerealno planiran: ono što su kremaljske neznalice verovale da će oposliti za par dana trajaće poveći broj godina, a nakon upada u Ukrajinu sa onih 100.000 vojnika, za ciglo par meseci agresor je zaključio da mora da mobiliše novih 300.000! Ova golema planerska greška mogla bi da bude uključena u Ginisovu knjigu rekorda! Kao dalja osobenost mora se istaći činjenica da, uprkos tome što rat izgleda i što je tako i registrovan kao rat dveju država, on predstavlja složenu a istovremeno tragičnu interakciju tri aktera. Pored neposredno vidljivih, Rusije i Ukrajine, u tom ratu intenzivno je angažovan i NATO (u daljem tekstu prosto Zapad) kao treći učesnik i akter koji će, po svoj prilici, na dužinu rata uticati više od onih koji ga neposredno vode.
PORAZ KAO NEMINOVNOST
Svaka od navedene četiri specifičnosti zaslužuje posebno izučavanje i čitave studije. Ipak, predmet ovog teksta neće biti nijedna od njih. Ovde će biti ispitana i raspravljena specifičnost koja se sastoji u tome što je ishod ovoga rata utoliko nepovoljniji ukoliko on duže traje i ukoliko Ukrajinci u njega investiraju više sredstava, vremena i, što je više nego dirljivo, veći broj ljudskih života. Ukrajinci u rat ulažu maksimalna sredstva, napore, žrtve i nadu, ali to samo doprinosi produžavanju njegovog trajanja, uz sva odricanja i stradanja, a da pozitivnim efektima kojima se Ukrajinci tako zdušno nadaju uopšte doprineti neće. Ovakva konfiguracija tokova ekonomiste užasava i goni ih u profesionalni očaj: za isti krajnji nikakav efekat ulaže se na duži rok sve više i više dragocenih sredstava, uključujući i zapanjujuće brojne ljudske žrtve. A o patnji i grozotama opstajanja bez struje, grejanja i čak vode da se i ne govori, sve to uz dislokacije širom Ukrajine i izbeglištvo u mnoge druge zemlje.
Dokaz ove poslednje i najvažnije – neka i to bude rečeno – po Ukrajinu tragično nepovoljne osobenosti temelji se na dve ključne propozicije, tj. dve analitički funkcionalizovane tvrdnje. Prva je da će taj rat dugo trajati. Druga je da je to egzistencijalni rat koji se karakteriše ogromnom razlikom u ciljevima zaraćenih strana, koji ne može da se okonča kompromisom kao srednjim rešenjem i koji Ukrajina mora da izgubi.
Što se trajanja tiče, niko ne može kalendarski da ga predvidi a da ne ispadne smešan i sebi i drugima. On, međutim, može funkcionalno da se predvidi. Pomenuta tri aktera u ovom ratu učestvuju iz posve različitih razloga. Zapad je silno zainteresovan da ovaj rat traje dugo, šta god to značilo. Razlog za ovakvu motivaciju posve je očigledan. Konstelacija ciljeva, sredstava i tokova takva je da je za Zapad prosto idealna: taj rat iscrpljuje i potkopava Rusiju, nijedna Zapadna zemlja ne izlaže se riziku gubitka ljudskih života, on pruža mogućnost isprobavanja vojne tehnike, a trošak pomoći koja se pruža Ukrajini (dobrim delom u tehnici koja je delimično zastarela i spremna za škartiranje) veoma je mali u odnosu na strateške efekte. Zapad će nastojati da rat produži što više, ali ne i neograničeno, nego samo do stepena na kome bi sadašnji konvencionalni rat mogao da preraste u kataklizmički nuklearni sukob. Rusija ne može da okonča rat nekakvim kompromisom – koji bi, uostalom, za Ukrajinu bio neprihvatljiv – jer bi to bila katastrofa za njen međunarodni uticaj i prestiž, i jer je predsednik Putin tip lidera za koga je prihvatljiva samo pobeda. Ni Ukrajina ne može da okonča rat nekakvim kompromisom koji bi bio dovoljno daleko od njenih bezbrojnih javnih proklamacija, jer je sa ukrajinske strane taj rat definisan kao plemenita i nepokolebljiva borba za nacionalni integritet, državni suverenitet i dostojanstven opstanak.
STRAH OD NUKLEARNE KATAKLIZME
Zbog mnoštva determinanti koje su inherentno neizvesne i nepredvidive, dužina i kraj ovoga rata ne može se kalendarski predvideti. Može se, međutim, predvideti funkcionalno: rat će okončati Zapad kada proceni da je visoka verovatnoća njegovog prerastanja iz konvencionalnog u nuklearni. Tu će procenu Zapad načiniti na osnovu svoje percepcije očekivanog ponašanja Kremlja. Iako kalendarski nemoguća, ova je procena logički jednostavna. Valja načiniti sledeći dvogubi misaoni eksperiment. Prvo, ako se rat razvije do nivoa i forme pri kojima je visoka verovatnoća da ga Rusija kao takav izgubi, da li bi se Kremlj u izboru između dveju opcija – kapitulacije i eskalacije u obliku nuklearnog sukoba − opredelio za prvu ili za drugu opciju? Ovde opredeljenje Kremlja čak nije ni bitno, nego je presudna zapadna procena tog kremaljskog opredeljenja. Pošto bi Zapad bez sumnje procenio da bi se Kremlj opredelio za nastavak rata u formi nuklearnog okršaja, postao bi najzad zainteresovan za okončanje rata. Jer, sada postaje relevantan gore najavljeni drugi deo misaonog eksperimenta. U dilemi da li da rizikuje nuklearni obračun ili da žrtvovanjem Ukrajine rat okonča, jasno je da bi Zapad Ukrajinu žrtvovao bez mnogo dvoumljenja, narušavajući neke nipošto beznačajne etičke principe, opredeljujući se za manje zlo, a to je izbegavanje nuklearne kataklizme.
Kada tako, sasvim očekivano, bude žrtvovana Ukrajina, može se napraviti bilans efekata i troškova za sva tri učesnika. Jedini dobitnik u ovoj teškoj strateškoj kombinatorici biće Zapad, Rusija će izvojevati pobedu koja će biti ubitačno skupa, prava Pirova, a daleko najveći gubitnik biće Ukrajina: razorena infrastruktura, u velikoj meri uništeni privredni kapaciteti, desetine hiljada ljudskih života i beskrajne patnje preživelih, a ishod isti kakav bi bio da je uz neke modifikujuće pregovore pristala na ruski diktat pre no što je “specijalna operacija” uopšte pokrenuta.
Ispostavlja se da je rusko-ukrajinski rat ekstravagantan i bizaran po nekoliko osnova. To je rat u kome su angažovana tri aktera, svaki na svoj posve specifičan način. Dva aktera su se našla u ratu zato što je jedan izvršio invaziju na drugoga, a treći se indirektno umešao iako ga se rat direktno nije doticao. Najveća bizarnost ispoljava se kod Ukrajine. Ona se upustila u odbranu svoje nacionalne celovitosti protiv neuporedivo jačeg protivnika, i to takvog koji je obilato opremljen nuklearnim oružjem. Logika spleta tih neuobičajenih okolnosti jeste takva da bi Ukrajina taj rat morala da izgubi, ako ni zbog čega a ono zbog razumski očekivane sklonosti sveta da, makar i po visoku cenu odstupanja od temeljnih moralnih načela, izbegne nuklearni sukob.
Tako je Ukrajina u situaciji da izgubljenu bitku vodi uz ogromne materijalne i ljudske gubitke i troškove. Što više bude angažovana u toj patriotskoj borbi, Ukrajina će pretrpeti veće ukupne štete bez efekata koji bi ih logički opravdali. Može li se zamisliti veći stepen bizarnosti? Među mnogim poukama koje će moći da se izvuku iz tog rata, jeste i ta da je upuštanje u rat manje zemlje sa daleko većom posve nerazumno i u krajnjoj liniji nepatriotsko. Samo u bajkama i biblijskim legendama David dobija megdan protiv Golijata.
Autor je ekonomista i profesor u penziji
