Eto, biće da je primirje okončano. Najpre je najavilo da će zimzeleni ministar zdravlja Tomica Milosavljević tužiti tabloidnu štampanu stvar Qrir „po Zakonu o informisanju“ što bi, koliko znam, bila premijera u njegovoj praktičnoj provedbi. Posle je, pred zaključenje Vremena, stigla i vest da je, po nalogu Okružnog tužilaštva u Beogradu, izvečeri, u tajnosti, privelo i zadržalo Radisava Raju Rodića, biznismena opšte prakse i vlasnika Qrira, Glasa javnosti i još nekoliko živopisnih publikacija.
Primirje o kojem govorim nastalo je nakon što je narečeni Zakon o informisanju doživeo pravu kanonadu u medijskoj, pravnoj i svakoj drugoj javnosti, i nakon što je izglasan na mišiće, uz bratsku pomoć LDP-a, ljubi ga majka.
Zakon je, dakle, tu, ali u formi mrtvog slova na papiru, što ga, doduše, po sebi ne bi izdvajalo od gomile drugih ovdašnjih zakona, da nije činjenice da je u ovu blamažu bilo utrošeno malo previše energije da bi sada bila okončana jednim gotovo nečujnim puć. Ipak, Nekako kao da su se svi uplašili od fertutme, pa je praktična primena Zakona obustavljena pre nego što je i počela – dobro, zvuči nelogično, but this is Serbia – i taman smo pomislili da je sve to na kraju ipak ostalo nedonošče, kad eto ti Tomice… Ili možda ipak ne? Možda je upravo hapšenje Rodića znak da će se vlast drugačije obračunati sa slikovitim poslovnim čovekom i magnatom medijsko-političkog treša, a da je ono Milosavljevićevo izletanje samo privatna stvar, loš dan, nervni slom živaca u lajt varijanti, ili tako već nešto?
Sve ćemo to valjda odgonetnuti narednih dana, no meni je ovde (po običaju) mnogo zanimljivije nešto drugo. Naime, politički tabloidi postali su neka vrsta okupacione sile koja okiva Srbiju dampinškim cenama i isto takvim sadržajem, po principu: smuti, promešaj, prospi, pa Jovo nanovo. Pre neko veče učestvovao sam u nekoj TV debati o medijima, pa je tokom emisije prikazalo i snimljeni razgovor s nekim građaninom koji je navodno v.d. novinara u Qriru. Pa kaže taj omlađi gospodin kako je to, bože moj, narodni list, jer mnogi ljudi kupuju „hleb, mleko i Qrir„, što i nije baš jako netačno. Ono što je građanin slučajno zaboravio da doda jeste da bi mnogi od njih možda radije od (samo) hleba i mleka kupovali pršutu i kavijar, ali nema se, šta ćeš. Ta vrsta narcisoidnog, prividno publici, ali pre svega sebi podilazećeg populizma, karakteristična za tabloidaše koliko i za, šta znam, turbo-folk zevače („narod to voli“) i ide uz tabloide kao čitulje uz Politiku. I tu pomoći nema. Uz to, ono što je taj građanin rekao tipično je tabloidna forma predostrožnog ekonomisanja istinom: tačno je da se mnogima život sveo na ta tri elementa, ali ne nužno zato što ne bi mogli da smisle i da požele baš ništa bolje od toga.
Okej, svi se, pa i ja, na redovnoj bazi ljute na rodićevštinu, na primenjeni praziluk koji isijava sa tabloidnih naslovnica (i ne samo sa njih). Ali, ne čini li vam se da niko ne uspeva da definiše, da uhvati šta je to tačno što nas zapravo toliko nervira kod tabloida, osim same njihove (ekstra)ordinarne prostote? Dumao sam, dumao, a onda su se nebesa nada mnom prolomila i otvorila su se Vrata Spoznaje, jer sam se setio da se neko toga već setio! Doduše, taj neko je pisao o jednom mnogo sverasprostranjenijem fenomenu, a ne specifično o tabloidima, ali se njegova dijagnoza i na njih odnosi jedan-kroz-jedan. Radi se o uvrnutom američkom profesoru filozofije Hariju G. Frankfurtu, koji je svoju prevratničku teoriju objavio u knjižici O proseravanju (On bullshit), prevedenu i kod nas, te blagovremeno recenziranu na ovim stranicama. Ono, dakle, što čoveka sa kakvim-takvim standardima i kriterijumima užasava jeste što je klasična politika tabloida zapravo baš to: proseravanje. Oh, nije li to malko vulgarno? Ma jok, čista filozofija, visokog akademskog standarda. Profešur Frankfurt, naime, piše o proseravanju kao onom stepenu dekadencije jezika i smisla kada istina više uopšte nije važna, kada se ona ukida kao kategorija. Čak i patološki dosledni lažov na neki način uvažava istinu, makar tako što je uvek zaobilazi. Ako ti taj kaže da je napolju divan, sunčan dan, ne izlazi bez kišobrana ni do prodavnice, „po hleb, mleko i Qrir„! Suština proseravanja je u nečemu drugom: sve može da bidne, ama ne mora da znači. Zato je sasvim normalno, i milion puta viđeno, da nekakav tabloid „rodićevskog“ kova (ali ne nužno Rodićev) na istoj strani objavi tekst u kojem se manje ili više argumentovano i potkrepljeno raskrinkavaju nepočinstva ovih ili onih „korumpiranih skotova“ (‘ajde da se poslužim vokabularom tabloidnog kolumnizma, tj. kolumnizma sa posebnim potrebama), i tekst koji vrvi od najnotornijih i najbesramnijih laži o nekome ili nečemu, i to namerno plasiranih, s punom svešću urednika da su u pitanju laži. Ili pak stave tekst koji barata doduše istinitim, ali javno irelevantnim informacijama koje služe difamiranju nepoćudnih i nepoželjnih (po sistemu: Žika vara ženu s Lazinom ženom, Laza vara ženu s Živadinkinim mužem etc.). Ovo potonje je još gore jer još radikalnije devalvira pojam istine, njenu, ako hoćete, metafizičku nerazmenjivu i neusitnjivu vrednost: umesto istine dobijamo „činjenice“, a one mogu biti vulgarne, bezvezne i nikome potrebne.
Razume se da za sve to ima još jedna, stara, dobra reč: trač. Obratite pažnju: trač nije isto što i laž. Mnogi tračevi su „istiniti“. Ali, mnogi i nisu. I upravo se o tome radi: o potpunoj, sistemski zasnovanoj nemogućnosti da se pouzdaš u sistem objavljivanja tvrdnji-o-nekome-ili-nečemu, jer se on, taj tabloidni sistem, ne zasniva ni na istini ni na laži, nego na njihovom planskom degradiranju i zatiranju – na bullshitu, dakle. E sad, da li se na bullshit udara represivnim Zakonima sumnjivih motiva, poreskim istragama ili pak „evolucijom društvene svesti“, to je pitanje o kojem ćemo još dugo morati da mozgamo!
