Bio ja tako pre neki dan u Zagrebu, pa se sve osvrćem po Tkalčićevoj neću li negde ugledati Dobric… Ma ne, to je ipak utopija. Samo me je sa plakata mrko gledao Volt Kovalski, ali nije on taj kalibar, mislim, u poređenju s Njim. Kako god, u Agramu sam vaistinu bio, a kad sam se vratio u Otadžbinu, svi me preneraženo pitaju: jesi li gledao? Šta, Bog vas veselio? Je l’ Kovalskog, jopet? Nisam hteo bez Dobrice! Šalu na stranu, raspitam se malo, i imam šta videti: Branko se Dimitrijević doslovce preko noći vinuo visoko na nikada objavljenoj, ama uvek postojećoj listi dežurnih „izdajnika i stranih plaćenika“! U hipu prestigao desetine bolje plasiranih, uključujući mnoge veteran(k)e i proverene vedete! Pa, čestitamo! Nije to dato svakome!
Šta je to, dakle, mogao uraditi jedan do sada ne baš ultraeksponirani istoričar umetnosti i aktuelni pomoćnik ministra kulture („nasleđen“ iz Brajovićevog vakta) pa da najedared stekne takvu slavu u shit-tabloidima, na pratećim sajtovima i među našim navlastito smešnim desničarskim strankama? U nekoj se televizijskoj emisiji, hajmo reći, izjasnio „s razumevanjem“ glede nezavisnosti Kosova, petljao nešto oko nove, kontroverzne postavke spomen-područja Jasenovac (to mu je, uslovno, struka), te mu ni sve to nije bilo dosta, nego je i (u studiju prisutnu) Pavićević Borku proglasio pravom uzor-patriotkinjom! Ajd’ što mu nije mrska nezavisnost Kosova, to bismo još i progutali, ali da baš Borka bude patriota pored nas živih i zdravih… E, što je mnogo, mnogo je… Smenjuj, bre, to, Bradiću!
Dobro, a o čemu se tu uopšte radilo? Ma, klasična žanr-scena: u studio je (dobrovoljno, avaj!) privelo dvoje građana u ulozi „izdajnika“, te dvojica u ulozi „patriota“. Jednog od potonje dvojice za javni diskurs kvalifikuje to što je pre dvadeset i kusur godina igrao fudbal za pare. Ne, stvarno, ne zezam se! Elem, svako je, koliko shvatam, svoju ulogu odigrao dosledno i pošteno, dakako, u skladu sa svojim intelektualnim i ostalim mogućnostima. To uglavnom znači da su se svi mnogo jedili jedni na druge, i tako to, znate već napamet kako to ide. Peti element u studiju bila je u kakofoniji i beslovesnom galimatijasu večito uživajuća ceremonijal-majstoruša, ona najpoznatija iz paražurnalističke sorte koja se proslavila po estradizaciji ozbiljnih tema. I ne samo tema no i ljudi – ali za to već nije kriva ona nego oni, jer se daju estradizovati. Za takve, ACHTUNG, ACHTUNG!, imam jedno veoma važno obaveštenje: moguće je, čak nije ni protivzakonito, odbiti učestvovanje u televizijskoj emisiji u kojoj biste – to se lako vidi unapred – bili stavljeni u nepriličan kontekst jer bi se od vas očekivalo da sa nedostojnim ili čak sramnim personama divanite o ozbiljnim stvarima, a na jalovi, estradno-kvazikonfliktni način (što će vas poniziti mnogo više nego njih; zapravo, njih odavno ništa ni ne može da ponizi). Verujte mi, znam o čemu govorim: sam sam to odbio doslovno na desetine puta, uključiv i narečenu domaćicu, pa mi baš ništa ne fali. Dakle, moli vas vaš drug: čuvajte bar dostojanstvo tema, kad već ne hajete za svoje lično (šta god o tome mislio naš drug Panović)! A ne da stalno moram da proveravam ko me je ovaj put „odmenio“ tamo gde se nisam hteo pojaviti… I ko će se to posle vajkati kako je bilo strrrašno; ‘ajde?! Ma, ko bi rekao?! Zar sa onim divnim ljudima?!
No, to je sporedno, ja to ‘nako uzgred. Vratimo se hajci na Dimitrijevića: ceo se jedan žablji malograđanski orkestar nadigao i bučno zakreketao o Strašnome Grehu pomoćnika ministra, koji da je kao državni službenik (‘ej!), mada u lično ime, propovedao „antidržavnu i antinacionalnu politiku“. Recimo, rekao je da Kosovo JESTE de facto nezavisno (od Srbije), a da Borka P. de facto NIJE „izdajnik“ nego (ovo ja dodajem, ali smisao je taj) ozbiljna i časna osoba koja doprinosi kulturi ovog naroda i ove zemlje. I jedno i drugo je, doduše, tačno, ali džaba, jer vaistinu „nije u skladu s državnom politikom“; u tom smislu su Dimitrijevićevi kritičari „formalno“ sasvim u pravu. S druge strane, nije nimalo lako dosledno slediti zaumna ševrdanja ovdašnje državne politike, a da vas ljudi i dalje uvažavaju i shvataju vas ozbiljno. Dovoljna je mala nepažnja, i jednog jutra se probudite kao Vuk Jeremić. A recite i sami: ko bi ikada voleo da se probudi kao Vuk Jeremić?!
E sad, šta se radi kada je stvarnost jedno, a „državna politika“ drugo? Nešto se menja; pametnije je menjati državnu politiku, ali je lakše smeniti Dimitrijevića, ili bilo kojeg drugog dimitrijevića koji se drsko ispreči između nas i Slatkih Iluzija. Dakle, da biste bili dostojni visoki službenik demokratske i proevropske Srbije, morate da budete spremni i da pričate stvari koje nisu samo protiv vaših uverenja (to još đene-đene) nego i protiv elementarnog zdravog razuma i uvida u stvarnost dostojnog punoletnog lica normalnih umnih sposobnosti. U sudaru stvarnosti i Državne Politike, prevagu odnosi potonja, bez obzira na posledice. Ko toliko nije sposoban da prihvati u zamenu za (do)ministarske prinadležnosti, neka se lepo pridruži Borki i društvu u koloni „izdajnika“. Ali, nismo li malopre rekli da Borka ZAPRAVO nije „izdajnik“? Pa da, ali ni Kosovo ZAPRAVO više nije deo Srbije, ali fora je u tome da se patriotizam dokazuje tvrdom verom u apsurdno, a ne pukim uvidom u stvarnost; pih, kad bi stvarnost bila mera stvari, to bi bilo odviše lako, tad bi svako mogao da bude patriota: i Borka, i Branko, i ja, ma uopšte, kažem vam, svaka šuša… Ovako, Patriote su likovi kao onaj što je nekada postizavao glavom, a sad glavom misli (bez prethodnog treninga). Ili mu se bar tako čini, a mi mu verujemo na reč. Mislim, đe da ne veruješ patrioti, jadan ne bio?
Ma, znate šta: odoh ja ponovo u Agram, ili tako negde. Ima i tamo tih patriota i izdajnika koliko voliš, ali šta me briga za njih, to je već tuđa nadležnost. I nemojte posle, kad se vrnem, opet da me pitate: jesi li gledao Ovog kontra Onog, Ovu kontra One, a sve kod One, ili Neke Druge? Nisam, bre, i neću.
