Građanka B. i patriotska omerta

Možda ne bi bilo loše izvesti jedan simpatičan mali eksperiment. Recimo, izađite na ulicu i anketirajte slučajne prolaznike: znate li šta je to Tomašica? Nešto mi govori da će malo ko imati pojma o čemu se radi, čak i ako je inače redovan potrošač naših „mejnstrim“ medija (tu je dakako važno i pitanje šta je uopšte mejnstrim jerbo i to je određenje neizbežno stvar konteksta, a stvari tu stoje tako da je mejnstrim sve više ono što je jednom već i bilo na tom mestu, onih veselih, svingujućih devedesetih). Nedavno otkrivena masovna grobnica „nesrpskih civila“ kod Prijedora, dakle, u nas je nešto kao ne-pojam, podatak koji otovo da ne postoji u javnom saobraćanju i svesti, i to ne zato što bi to neko doslovno „cenzurisao“, nego zato što je ceo pretekst u kojem se takva vest pojavljuje takav da se ona zapravo rađa mrtva, unapred blokirana, zaustavljena nede u predvorju našeg saznanja pre nego što je istinski primećena i mentalno-emotivno „prcesuirana“.

Pa dobro, jeste sve to žalosno i nije baš za diku, ali imaju ljudi prečih, aktuelnih problema, što je bilo bilo je, ko sad da se, na ovu skupoću, hladnoću i gladnoću, bavi tamo nekim ratom još od onomad, i kojekakvim kosturima koji postojano ispadaju iz njegovog loše zabravljenog ormara, a pa sve to još otale, čak iz Bosne, šta mi sa ove strane Drine uopšte imamo s tim (ono je, naime, Bosna kad god odatle dolazi nešto neprijatno po „nas“; u svim drugim situacijama ono Tamo nije Bosna no Republika Srpska)? Možda bi ovakvo moguće objašnjenje i pilo vode, ali ne pre nego što u ovoj imaginarnoj anketi postavimo drugo pitanje: znate li ko je Sonja Biserko (znamo, pu, pu, đubre izdajničko, sram je bilo) i znate li da će ona verovatno svedočiti, na poziv Hrvatske, u sporu koji Hrvatska i Srbija unakrsno vode jedna protiv druge, a „za genocid“? Nešto mi govori da bi ono brižljivo gajeno neznanje i nezainteresovanost glede Tomašice i sličnih stratišta odmah nestali: eto, odnekud baš svi znaju ne samo za Sonju B. kao takvu, nego i šta (će) ona (da) radi tamo na onom međunarodnom tribunalu, a „protiv nas“, dakako. Ako je u slučaju Tomašice relevantna informacija nekako „spontano“ gurnuta u što dalje zakutke (pod)svesti da nas ne bi odviše zamarala, onda je u „slučaju Biserko“, gle, došlo do obrnutog efekta: najedared je strašno važna stvar od ogromnog (negativnog) značaja to da će neka građanka Srbije možda svedočiti na jednom eventualnom procesu koji se inače takođe bavi tom „davnom prošlošću“ iz koje nas je smorila ta Tomašica. Jer će ona, eto, svedočiti „protiv zemlje čija je građanka“.

Lančani medijski linč Sonje Biserko u međuvremenu je mašala eskalirao, i već je na više mesta u uticajnim štampanim i online medijima postavljano manje-više isto pitanje: šta će, bre, ova država da učini protiv građanke Biserko, jer nešto se učiniti mora, neće valjda ovo da prođe nekažnjeno? Eto, kažu da Ustav i zakoni ne predviđaju čin ostrakizma, tj. izbacivanja građanke B. iz državljanstva Srbije (a onda valjda i iz same Srbije), ali zar ne bi moglo to nekako da se sredi?! Pa ne moramo se valjda držati zakona kao pijani plota – da citiram jednog znamenitog pravnog mislioca iz XX veka?

Ako pitate ovog pravnog laika, ali svedoka naše krvave istorije, ceo je taj budući proces glupost nepotrebna obema stranama, i niko tu neće ništa dobro postići; neodustajanje od njega pokazuje deprimirajuću dozu kukavičluka i mediokritetstva političkih elita. Megjutoa, ključna je stvar u svemu ovome preventivnom histerisanju oko Sonje nešto sasvim drugo, ona slepa mrlja koju kao da svi previđaju, mada se nalazi u samom epicentru priče. Temeljni problem sa nacionalizmom (svakim i svačijim) i jeste u njegovom posvemašnjem etičkom relativizmu, zapravo nihilizmu: pojmovi „istine“, „dobra“ i sličnog ne postoje nikada gledani sa nekog (makar u težnji) univerzalno važećeg kriterijuma, nego ih se procenjuje i fundamentalno prevrednuje (tj. okreće naglavačke po potrebi) od slučaja do slučaja, u zavisnosi od toga idu li u prilog „našoj stvari“, ili joj pak škode. Naime, u svim hajkama na Sonju B. zaobilazi se ono što je sam fundament svedočenja kao takvog: da li je ono istinito. Niko nije, koliko sam video, čak ni tvrdio ili makar jasno podozrevao da će S. B. nešto da slaže. A smisao svedočenja, otkad je prava i pravde, jeste u govorenju istine, tj. onoga kako je svedok video i shvatio istinu, a to kome će to svedočenje pomoći a kome odmoći samo je nusposledica, nešto što dobrog i poštenog svedoka (ko god da ga je pozvao da svedoči) upravo ne sme da brine. U trenutku kad o tome počne da vodi računa, svedok prestaje da bude kredibilan. A ima li i drugačijih „filozofija svedočenja“? Pa, ima jedna: zove se princip omerte. I pošten svet je se kloni.

Šta nam sve ovo govori? Rekao bih, samo jedno: „antisonjisti“ se ne boje toga da će svedokinja nešto da laže i izmišlja; oni se, naprotiv, boje da ona to (sasvim namerno!) neće činiti, i baš u tome vide njeno „izdajstvo“. To je prava poruka nacionalizma: istina i pravda ne postoje nezavisno od njega, nego ima da služe njegovim potrebama; ako to odbiju, time ne stiču za njih konceptualno nedosegljivu nezavisnost, nego to samo znači da služe drugom, konkurentskom nacionalizmu. Da bi se moglo uošte izaći negde onkraj tog depresivno i morbidno skučenog horizonta večite borbe nacionalizama, to njima nije zamislivo, a i da im je zamislivo, ne bi im bilo prihvatljivo.