Da imam nekog pravog prijatelja koji živi na drugom kontinentu, taj bi se sigurno setio da me pozove u goste na dve nedelje, počev od 29. septembra. Rado bih se uzdržao od upražnjavanja svog biračkog prava, a malo me grize savest jer, ako smo hteli demokratiju, morali smo biti spremni da biramo i kad nam nije do toga. Nečiji glasovi će svakako odlučiti, a ti drugi možda nisu ništa pametniji od mene.
Šta mi se sad ne dopada? Prvo, to što se, kako se kaže, bira između dve različite Srbije. Bojim se da je to tačno, da su u pitanju zbilja dva suprotna načela koja su sukobljena u svakom društvu; dve sile, nazovimo ih statička i dinamička, koje teže da sačuvaju postojeće, odnosno da ga promene i možda poprave. Na svakim izborima radi se u suštini o pomeranju ka jednoj ili drugoj strani, a ponekad se dogodi da jedna strana sasvim prevlada.
Srbija možda nije spremna da podnese bilo čiju veliku pobedu, a dva glavna kandidata, to jest dva politička bloka, totalno su suprotstavljeni. Da postoje stabilne, davno uspostavljene državne institucije, nikakav izborni rezultat ne bi izazvao zemljotres. Pošto nije tako, bilo bi bolje da ishod izbora omogući uspostavljanje neke ravnoteže i podelu vlasti, umesto situacije tipa „sve ili ništa“.
Dve Srbije postoje, jedna ne može da ukine drugu i tu prostu istinu svi kandidati, ili barem Labus i Koštunica, morali bi stalno da ponavljaju biračima. Demokratija inače može da dovede do političke paralize, kao što se upravo dogodilo u Crnoj Gori zato što se zemlja podelila oko pitanja na kojem je nemoguće postići kompromis. Pouka je da takve situacije valja izbegavati, a predsednička kampanja u Srbiji ide u suprotnom smeru.
Ako bi se dogodilo da Labus pobedi, druga strana bila bi temeljno poražena, pošto na toj konzervativnoj desnici nema mnogo čega osim samog Koštunice i njegove lične popularnosti. To bi značilo da bi zemlja ostala bez kočnica. U suprotnom slučaju, ako pobedi Koštunica, bilo bi kočnica, ali malo gasa. Taj ishod je očigledno verovatniji, a Koštunica ne krije nameru da odmah krene na Đinđića i njegovu vladu.
Labus je, veli on, Đinđićev kandidat, a predsednički izbori samo su referendum o Vladi Srbije. Pa, ako uz Labusa dolazi i Đinđić, onda uz Koštunicu ide Maršićanin i njegova Vlada u senci. Uopšte, ako bi Koštunica uspeo da otvori vrata svakome i svemu što uz njega ide, ako bi dobio priliku da sprovede sve što želi i u šta veruje, odmah bih poleteo da dam glas Labusu. Ali, Koštunica, naravno, neće moći ništa od toga, ni pošto pobedi.
Srbija, naime, manje-više mora da se kreće onim putem kojim ide vlada, iz razloga unutrašnjih i još više spoljnih. To znači da bi ono što radi Đinđić morao da radi i Maršićanin, samo mnogo gore, jer ni on, kao ni Koštunica, ne voli taj put. Radili bi nešto u šta ne veruju i bili bi prinuđeni da jedno pričaju, a drugo rade. To se videlo i u kampanji kad je Koštunica rekao da je Republika Srpska samo privremeno odvojena od Srbije, što stvarno misli, a potom u Njujorku objasnio da misli nešto drugo, zapravo sasvim suprotno.
Kad bi on bio predsednik bez izvršne vlasti, koji samo povremeno obraduje narod patriotskim laskanjem, sve bi bilo u redu. Ali, imati vladu po ukusu takvog predsednika bila bi katastrofa malo većih razmera. Ideal te vlade bio bi da ne uradi ništa, ili što je manje moguće, prosto zato što se Koštunici ne dopada mnogo toga u ovom današnjem svetu i vremenu, pa ne želi da učestvuje gotovo ni u čemu. Dobra strana takve vlade bila bi jedino ta što bi brzo pala. Ali, uprkos svemu, nije netačno da će na predstojećim izborima dobar deo birača zapravo izraziti stav o Đinđićevoj vladi. To je bilo jasno i samom premijeru, pa i Labusu koji je baš zato pokušao da se malo distancira i predstavi kao nezavisni kandidat, što znači da se nije mnogo uzdao u popularnost vlade. A to što vlada i premijer nisu popularniji nije samo zbog gluposti naroda koji ne razume neophodnost reformi i ne pristaje da plati cenu tranzicije.
Neću da kažem da je pravi razlog u korupciji, jer o tome ne znam ništa iz prve ruke i moguće je da čaršija jako preteruje. Ali, čini mi se da ono ogromno poskupljenje struje narod nije oprostio i nije prihvatio objašnjenje da je to bio diktat MMF-a. Šta god da su bili argumenti MMF-a, vlada nije smela da pristane. Pošto je pristala, morala je da računa s izbornim porazom. Ako s njim nije računala, loše je računala. Nije se valjda nadala da neko u MMF-u mnogo brine o opstanku vlade u Beogradu.
Zato je Koštunica po svoj prilici manje izgubio nego dobio kad je pomenuo strane eksperte „iz raznih Bolivija“ koji treba da se vrate tamo. Šta je izgubio i koga je sve naljutio, to je jasno. Ali, dobio je sve one, a tih je možda mnogo više, koji su tu pomislili na ministarku Udovički koja je došla iz MMF-a i na sebe preuzela da narodu objasni zašto struja mora da poskupi. Nije isključeno ni da je vlada zaključila da se takve mere moraju sprovoditi i po cenu sopstvenog opstanka. Ali, to bi značilo da su premijer i ministri svesno pristali da se žrtvuju. Pa, ne znam, nisam primetio da oni neguju neki takav japanski, samurajski kodeks.
Labusu je, u svakom slučaju, struja odnela mnogo glasova. Ostale, one koji će mu nedostajati do pobede, odneli su mu oni marketinški stručnjaci koji su ga nagovorili da najpre počne da se krsti, a posle da priča o Evropi i reformi. Time je sam priznao šta je od čega važnije. A svi drugi se krste bolje od njega.
