Šta li će biti s onom Ustavnom poveljom Srbije i Crne Gore? Verujem da manje od stotinu ljudi u ovoj zemlji zna u čemu je tu problem, jedva nešto više njih prati izjave pregovarača i sekira se oko toga, a većina nije sigurna da možda Povelja nije već usvojena samo je njima to promaklo. To znači da Vladan Batić s pričom o suverenoj Srbiji ipak nije pogodio skrivene želje i misli većine. Većinski stav o problemu odnosa s Crnom Gorom sad ne bi bio ni pozitivan ni negativan, nego prosto – nikakav.
Onoliko natezanje, razvlačenje i mrcvarenje nekako bi se dalo podneti da je u pitanju stvar od najveće istorijske važnosti, ali malo ko to tako oseća, barem u Srbiji. Ovo državno pitanje pojavljuje se na kraju velike drame ili tragedije, pošto se zavesa već spustila, pošto je malo pokunjena publika već krenula ka izlazu i nema mnogo volje da do kraja sasluša još i tu malu, zakasnelu a zapetljanu priču. Povrh svega, Srbija mora da pokaže da je nešto naučila, što znači da više ne sme biti galame, pretnji, pucanja i podvaljivanja, nego sve samo strpljivo i ozbiljno.
Zar da postanemo pristojni, tolerantni i civilizovani zbog tako male stvari kao što je nekakav labavi savez s Crnom Gorom? Mnogi dobar Srbin će radije odustati i pomisliti da je bolje da Srbija ostane sama pa da čovek može mirno da se raspištolji i razgaći, kao kod svoje kuće. To bi barem bila neka vajda od velikih državnih poraza. Ali, ništa od toga. Sa ili bez Crne Gore, šenlučenja više nema, pošto smo krenuli u Evropu a tamo takve stvari vole da vide samo na filmu.
Međutim, sve oko izrade te Povelje izgleda sporo a sitničavo. Pri tom su sitničavi pretežno Crnogorci, a Srbi spori pošto im tempo određuje predsednik Koštunica koji nikud ne hita. To je još jedan razlog što je Srbiji ovaj film dosadan. I najzad, postalo je jasno da izrada Povelje ima neke veze s izborima, a to u priču unosi dodatnu zbrku, pošto se državni i stranački razlozi nerazmrsivo prepliću.
Zar vam se ne čini da je nekako postalo manje važno da li će te Povelje biti ili neće, da li će biti državne zajednice ili neće, nego ko će biti zaslužan ili kriv za kakav bilo ishod. Koštunica je s crnogorskom opozicijom najviše radio na traženju neke državne formule; Đukanović je bio protiv, a Đinđićeva Vlada držala se nezainteresovano. Zatim se pokazalo da su međunarodni faktori, pre svih Evropska unija, čvrsto rešeni da ne dopuste totalni razlaz.
Onda su Koštuničini počeli da optužuju Đinđićeve da sabotiraju dogovor i ruše državu, a ovi su, kao pragmatično, počeli svoje bočne pregovore s Crnogorcima. Tako su se nešto sporazumeli ministri finansija, da bi se pokazalo da Vlada ume da reši problem a da je Koštuničina ekipa nesposobna. I sad imamo situaciju da je svako pitanje u vezi s Poveljom zapravo skriveni test vaše stranačke opredeljenosti.
Ukratko, to bi glasilo ovako. Ako ste skloni Koštunici, treba da mislite da je Povelja najbolje što se moglo dobiti; da je država spasena zaslugom odgovornog Predsednika; da su razobličeni podmukli pokušaji Đinđića i Đukanovića da razvale državu iz svojih privatnih razloga i interesa. Ako više verujete Đinđiću, onda ste sigurni da je napravljen loš kompromis, da je trebalo sklopiti normalnu državu ili se razići; ono što je ipak urađeno zasluga je Vlade i Evropske unije, a uostalom jedino je važno da se što pre stigne u EU.
Očigledno je da, u izvesnoj meri, od toga kad će Povelja biti izrađena i kako će izgledati, zavisi da li će se Koštunica uopšte kandidovati za predsednika Srbije i ko će na kraju pobediti. Izgleda da je u pitanju složeno manevrisanje mnogih igrača i za sada je sve još otvoreno, ali vidi se da stranke nastoje da skroje državu prema svojim trenutnim interesima i prema ambicijama svojih lidera.
To se u politici uvek dešava i to je nešto kao kolateralna šteta koju proizvodi višestranački sistem. Bolje organizovane države tu štetu svode na minimum, ali neki stranački interes uvek se ugradi u javni i državni. Milošević je to radio krajnje grubo i ogoljeno, a osim toga interesi njegovi i njegove stranke iziskivali su ratove, razaranja, hiperinflaciju… Sad se stranke ipak ugrađuju pretežno u pozitivne projekte, ali još je suviše vidljivo prisutno to što se u Americi zove „specijalni interesi“. Tipičan domaći primer biće ako se opet desi, a izgleda hoće, da se građanima pred izbore podele neke pare, neki zaostali dugovi ili povišice.
Crna Gora sad već jasno zaostaje za Srbijom u pogledu uticaja stranačkih interesa na politiku. Najbolji, to jest najgori primer takvog ponašanja je ono što je uradio Liberalni savez ulaskom u koaliciju s najvećim protivnicima zarad rušenja Đukanovića. Iz toga možda može da proizađe neko dobro, ali slučajno, pošto su liberali nameravali samo da se pobrinu za sebe. Slavko Perović nipošto nije jedini koji politiku shvata kao malu privredu, ali politiku obično ne možete da prodate neprijatelju. To može da bude samo jedan potez, posle kojeg nestajete sa scene, što bi se moralo dogoditi liberalima. U Srbiji je donekle sličnu sudbinu iz sličnih razloga već doživeo SPO.
Bojim se, međutim, da je ponašanje liberala samo ekstremni simptom neke vrste političkog sloma koji preti Crnoj Gori, posle neuspeha politike otcepljenja, gde razočaranje dovodi do ubrzane konverzije političkog kapitala u finansijski. Valjda se raščulo da politička moneta neće još dugo biti u opticaju. Što se Srbije tiče, samo da dočekamo parlamentarne izbore. Slutim da ćemo se nagledati svih mogućih trgovina portfeljima, mandatima, glasovima, koalicijama i svakakvim javnim dobrima za koja još i ne znamo da su postala stranačka svojina.
