Devojke terminatorke terminiraju sponzorske buđelare na terminusu Terminala.
Vidim ih svakog jutra, bašte su leti pune već rano, u punom zuju za „brunch“… Svaki sto je malo pozorište, spolja farsa, iznutra tragedija. Igra se nesvesno, refleksno, bez samosvesti, izuzev one rođene iz pogleda drugih i potrebe da im se odgovori pozom.
Sa jednog kraja stola obično sijaju sterilno svetle vlasi ili njihova suprotnost boje gavranovog krila, elegantni vratovi na elegantnim ramenima, nonšalantnim baletskim nagoveštajima od zamaha šaljući pramenove na zavodljivu orbitu oko minuciozno, forenzički, izmapiranih očiju i kolagenski izvajanih usana; pačji kljun do pačjeg kljuna, napućenost kao pogled na svet… I majice su im napućene, prskaju od napetosti, od pneumatske aerodinamike silikonskih đuladi između kojih zjape kanjoni vlažnih snova.
Sa druge strane stola težina i nezgrapnost, beton i salo, ormarske konture sa zatupljenim vrhom, glatkim ili šmirglastim, ispod koga čkilje slabe, mutne lampe nesposobne da registruju sreću rodbinske ili partijske lutrije koja ih je stavila TU… Ako nisu čkiljave, onda su laserski prorezi, kapaka skoro spojenih u žiletsku oštricu životinjske inteligencije oštećene potpunim odsustvom empatije. Oni su TU jer TU prirodno pripadaju, na vrhu lanca ishrane, ili ako ne na vrhu, onda dovoljno blizu da za njih uvek preostane nešto plena za neprekidnu gozbu, za privilegovano alfa parenje. Oni čekaju da dobiju, da padne, da im se dozvoli pristup, oštri ali poslušni, jaki tamo gde treba, gde im se pokaže, plati ili naredi…
Privilegija je slepa i gluva. Ona je lobotomija samosvesti i savesti. Za razliku od uvreženog mišljenja, privilegija je opasnija i gora od sebičnosti jer sebičnost zahteva makar mrvicu svesti o sebi i svom položaju u okruženju. Užas privilegije je da je instinktivna i refleksna i uvek se opravdava prividom zasluga, običaja ili normalizacije ponašanja proizašlog iz toga što „svi tako rade“.
Privilegija je potpuni kolaps imaginacije. Ona nema sposobnost zamišljanja budućnosti jer ne može da zamisli, niti želi, promenu. Idealno stanje privilegije je prijatna zamrznutost, toplo plutanje u lakoj beskonačnosti masiranja gole ljudske prirode. Privilegija narkotizuje vanvremenskim osećajem večnosti, prirodnosti, stanjem kako je oduvek bilo, kako će uvek biti. Privilegija se nikada ne preispituje jer ne misli da bilo šta zahteva preispitivanje. Interno stanje privilegije je samohvalni monolog, nikada dijalog.
Kao što pas zapišava banderu jer ne zna drugačije, privilegija prisvaja status i imovinu, vreme i energiju drugih jer joj je to prirodno. Zato razgovor s privilegijom nije mnogo koristan, ona reaguje samo na kaznu. Tokom suđenja komandantu Aušvica, sve što je njegova žena bila u stanju da radi je da rida nad time „kako je njihova porodica tada lepo živela“. Njen muž je svako veče dolazio kući i igrao se s decom pre spavanja.
Privilegija je često i nestrpljiva, posebno kod onih sklonih bahatosti u malim stvarima. Vidimo je u administraciji, u firmama, u konverzaciji… Privilegija zahteva za sve, sem za sebe, jednu specifičnu kompresiju vremena. Svi moraju da misle i da reaguju brže ili da ulože više napora da bi privilegija živela sporije i lakše: za provere, dokazivanja, dostavljanja evidencije ili predmeta, računanja stanja, čak i ubrzavanja govora kada se obraćaju privilegiji. Za nju su potrebe ostatka sveta jedno beskrajno smaranje i želi da traju što kraće. Kao vampir, ona teži beskonačnom produžavanju svog trenutka, sisajući energiju drugih.
Vanvremenski je to ples, od pamtiveka traje taj dobro izolovani mehur. Privilegija je najbolja izolacija na svetu: ne čuje se stenjanje običnog sveta, ne vidi se njegova rugoba, čak ni u ogledalu, posebno ne u ogledalu… Nema mirisa truleži i memle, nema ukusa gorčine, osujećenosti i ubijenih nada, razbacanih svuda okolo. Privilegija je virtuelni svet, ali bez vizira: veštački, a stvaran.
Jak je to mehur. Ali je mehur.
