Teško da u zemlji Srbiji ima čeljadeta koje nije čulo za Katarinu Rebraču. Ako se takav ignorant i mogao pronaći do prošle nedelje, sada je i s tim zauvek svršeno: završivši u zatvoru pod sumnjom za impresivno gnusno delo sistematskog potkradanja sopstvenog humanitarnog fonda, tj. lagodnog luksuziranja na tuđoj nesreći i bolesti, Rebrača neopozivo postaje veća od života. Na drugoj strani, nema vas baš tako mnogo koji znate ko je bio Branislav Nikolić Branči. Zašto „bio“? Zato što se Branči pre neki dan ubio na jednoj klupici kraj obale Palićkog jezera, one iste nedelje kada je građanka Rebrača završila u zatvoru. Za sobom je ostavio poopširno oproštajno pismo, u kojem kaže kako veruje da njegova žrtva neće biti uzaludna i besmislena, i kako će ona – kad već ništa drugo nije pomoglo – ipak aktivirati neke savesti i pokrenuti stvari sa mrtve tačke.
Moglo bi se reći da je Branči posvetio poslednjih desetak godina života naporu da razne rebrače – stvarne ili nabeđene, nije moje da sudim – smesti iza rešetaka. Nije da mu je to bio posao; samo je, odnekud, držao da mu je to građanska dužnost. Tjah, recimo da to nekako baš i nije išlo; da li zato što se radi o ljudima čistim i neporočnim, ili što su u pitanju likovi s malo boljom zaleđinom od one kakvu može sebi obezbediti jedna penzionisana šetačica tuđih krpica, ko će ga znati. S druge strane, biće da je onima kojima je smetao itekako uspevalo da drčnom Nikoliću multidisciplinarno zagorča(va)ju život, sve dotle dok više nije video nikakvog (časnog!) izlaza iz egzistencijalnog beznađa. Da li je to uistinu tako, ili je Branči naprosto jedan od onih ljudi – a znamo dobro da i takvih u dunjaluku ima, i da su pokora sebi i drugima – koji nisu umeli ili hteli da se, hm, snađu u životu, pa im je zbog toga svako živ bio kriv? Biće da je i to, kao i toliko toga drugog u ovom našem svračijem zakutku, stvar slobodnog uverenja i savesti svakog od nas. A svako će već naći načina da poveruje u onu verziju istine o jednom ljudskom životu koja mu bude manje neprijatna, koja će mu manje remetiti duševni spokoj.
Pritvorenicu Rebrača Katarinu nisam, naravno, nikada upoznao. Zašto „naravno“? Zato što osobe iz tih krugova i ja egzistiramo u kosmosima koji se ni ne dodiruju, a kamoli da bi se mogli preplitati; ako ćemo pravo, jedva da i znaju jedan za drugog. Moj svet je svet u kojem se o evrima govori u stotinama, a o dinarima u hiljadama; u kojem se dobar deo života provodi po razdrndanim gradskim autobusima kroz koje šiba ledena promaja, ili znojna zapara; svet u kojem se garderoba kupuje na pijaci, zajedno s mladim lukom i celerom. Od tog i takvog sveta građanka Rebrača bežala je glavom bez obzira, toliko da joj – ako je, naravno, tačno ono što joj se stavlja na dušu – nije bilo gadno ni da od bolesnih i očajnih naprosto ukrade pare za održavanje (auto)opsene o životu na visokoj nozi. Koji, kanda je mislila, nekome kao što je ona prirodno pripada, mada je krajnje nejasno zašto: šta, da nije možda otkrila neki revolucionarni lek, stupila u kontakt s vanzemaljcima, napisala Čarobni breg 21. veka, ili barem postavila svetski rekord u bacanju kladiva? Ma jok. Ona je samo jedna dobroizgledajuća građanka nedefinisanih profesionalnih performansi, koja je nesrećno prerasla onaj uzrast kada se ta vrsta vrlina izvanredno unovčava na globalnoj i lokalnoj pijaci pompezno uslikanog, u krpice umotanog ljudskog, napose ženskog mesa.
Na drugoj strani, životni put mi se nekako prirodno ukrstio s Brančijevim tamo negde pred sam pad Miloševića, kada sam ga upoznao kao najsrčanijeg u jednoj ionako prilično impresivnoj ekipi subotičkih „Otporaša“. Znate, može vam to danas zvučati ovako ili onako, ali kada sam upoznao te i njima slične ljude, znao sam da je velika istina ono što su samouvereno tvrdili: gotov je. A šta je bilo posle? Eh, posle je došla Nova Vlast, došli su naši – tek da saznamo, ako počem nismo znali, da naši nikada nisu na vlasti – a za Brančija bi se povremeno čulo samo po tome što se uporno sudski i vansudski preganjao sa raznim lokalnim i manje lokalnim političko-ekonomskim moćnicima, optužujući ih za svakojake nepodopštine, sve svodive na šifru „leva ruka, desni džep“. Šta je bio Branči u toj novonastajućoj Srbiji XXI veka, onoj u kojoj su Rebrača i rebrače bile role-modeli i manekeni Uspeha U Životu, opšteuvažavane Znamenite Ličnosti, mada vam, gle, niko živ ne bi umeo suvislo objasniti čime se, dođavola, te persone uopšte bave, šta znaju da rade i kako zarađuju za (prilično luxuzan) život? Je li bio severnjački Vitez tužnog lika, bački Don Kihot koji je podlegao čari sopstvenih fikcija i navukao se na adrenalin „borca za pravdu“, ili naprotiv, onaj neprijatni glasnik koji treska ljudima u lice one istine koje drugi drže za sebe, jer znaju da ih je nezdravo deliti okolo? Opet kažem: nemam pravo da sudim; ni njemu ni onima kojima je on „sudio“. Ali u oba slučaja, Branči je jedan od onih koji u Srbiji kakva je nastajala i rasla u ovih desetak godina – a za koju su, sveca mu, i oni valjda nešto učinili, nešto rizikovali, nešto pokrenuli – nisu pronašli svoje mesto, a nešto se ne bi reklo da to nužno govori o njihovoj nesposobnosti. Ali, o čemu onda govori? If aj tel ju, ajl hev tu kil ju…
Gde se uopšte ukrštaju ove dve sudbine, ovako veštački spojene u jednoj novinskoj kolumni? Pa, verovatno nigde. Neka tako i ostane. Život posvećen tome da se po svaku – ali svaku! – cenu bude među Pobednicima (evo ću po treći put reći: ako je sve to tačno), i život koji nastupa i zastupa socijalno gubitništvo i samosvesnu marginu usred sveopšteg grabeža, te upire prstom u one u kojima (drži da) jasno prepoznaje barone i baronese Kleptokratije, jesu modeli ljudskog ponašanja koji bi mogli trajati vekovima, kada bi čovek trajao toliko, a da se nigde ne susretnu. Stvari su za te živote već nepopravljive, no ipak: vredelo bi misliti o tome.
