Dani žalosti: Kontrakomemoracija Aleksandra Šapića

Kao što postoje mitinzi i kontramitinzi, optužbe i kontraoptužbe, “Utisak nedelje” i “Hit tvit”… sada u Beogradu postoje i komemoracija i kontrakomemoracija.

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić nije se udostojio, ili usudio, da se prošeta oko 200 metara od svoje kancelerije do OŠ „Vladislav Ribnikar“ da tamo položi cvet ili venac, da upali sveću, da se upiše u Knjigu žalosti za osam ubijenih učenika i školskim čuvarem Draganom Vlahovićem, već je instalirao lažno mesto za komemoraciju pod svojim prozorom u Starom dvoru u kome je smeštana Skupština grada Beograda. Tu je on položio venac.

VENCI

Kako je to napisao Filip Švarm: „Besramniji i mučniji gest od ovog, Beograd teško da pamti”; to je, još jednom, pokazalo „dokle sežu režimska bezosjećajnost i prezir vlastitih građana”.

Beograđani se nisu odazvali lažnoj komemoraciji gradonačelnika. Jednostavno je ignorišu. Prepoznali su još jedan pokušaj naprednjačkih vlasti da dele građane na „nas“ i „njih“, da razedele čak i tugu. Ono ispred Ribnikara vlast je procenila kao nešto „antivučićevsko“, nekanalisano, potencijalno opasno. Predstavnici vlasti, s izuzetkom ministarke zdravlja, tamo se nisu pojavili. Verovatno se nisu usudili.

Sterilna inscenacija

U subotu u rano veče, drugog dana nacionalne žalosti proglašene iz neobjašnjivih razloga sa dva dana zakašnjenja, plato ispred Skupštine grada zvrji prazan. Stoji tamo usamljeno destak Šapićevih „belih“, komunalnih policajaca. Na pitanje dolazi li ko tu da zapali sveću, kažu „slabo“. Pa šta će oni onda tu? „Naređenje!“.

Na stepenicama onako „državnički“, uredno poređani venci, komada jedno sedam, ispred malo stilizovane srpske zastave. U sredini venac na kome piše „Grad Beograd“ koji je „Grad Beograd“ položio sebi na sopstvene stepenice. Sa strane tri gorionice za paljenje sveća, dovučene, biće, iz neke crkve. Sve deluje sterilno, inscenirano, veštački, lažno.

Kada je vaš reporter bio na licu mesta osim „belih“ zatekao je samo jednog tu zalutalog Rusa koji je tražio upaljač. Hteo je čovek da zapali sveću za pokoj duše ubijenoj deci.

Srpski Zid plača

Od Starog dvora kroz Pionirski park, Krunskom ulicom do Svetozara Markovića. Mali ulaz u OŠ „Vladislav Ribnikar“ koji koriste učenici nižih razreda. Tamo nailazimo na srpski Zid plača: belo cveće i sveće poređane u nežnom neredu, kako ih je ostavljao kako je ko dolazio. Dve devojčice uklanjaju dogorele sveće, pale one koje je vetar ugasio, uspravljaju cveće popadalo po trotoaru.

IMG-5143

Na klupama, na kojima inače sede roditelji, bake i deke, koje Aleksandar Vučić stalno uzima u usta, dok čekaju da školsko zvono označi kraj nastave, sada sede neki ljudi pognute glave. Prolaznici zastanu i poklone se pred zidom na kome stoje poruke koje su deca pisala ubijenoj deci, plišane igračke. I mnogo, mnogo cveća. Gotovo je nemoguće obuzdati suze. A i zašto ih obuzdavati.

U potpunoj tišini samo se svakih tridesetak sekundi čuje glas semafora: „Pritisnite dugme…“.

Kada se Ribnikaru prilizi iz Mišarske ulice slika je nadrealna: tačno iznad škole, kao lampion na nebu, jedva malo okrnjen gori pun mesec.

Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

Na ćošku Njegošve i Kralja Milutina slična scena. Tu stoji pravo malo brdašce od cveća. Građani, učenici, deca, svako čini nešto iz potrebe da bilo šta učini iz pijeteta, saosećanja, ljudskosti, da nekako bude tu za tu decu koje više nema, njihove roditelje, braću, sestre, drugove iz razreda…

Uz ogradu igrališta Treće beogradske gimnazije do velikog ulaza u Ribnikar koji koriste učenici od petog razreda. Mesto zločina opasano je policijskom trakom. A ispred, prizor isti: cveće, sveće, poruke, fotografije, igračke, neka majica… Život koji ostaje za ugašenim životima, ulični oltar stihijski izrastao. I građani koji stoje, prolaze, odlaze, dolaze, plaču, ćute, tiho razgovaraju.

Zašto se ovde nije pojavio predsednik države, predsednica vlade, gde su ministri, državni sekretari, podsekretari, zašto niko od njih, baš niko, osim ministarke zdravlja, nije došao da se ispred Ribnikara pokloni žrtvama – i ubijenim i onim koji moraju da žive bez njih? Da se upiše u knjigu žalosti?

Komemorativno mesto za njih je instalirano pod Šapićevim prozorom. Zašto? Ali, ni tamo ih nema. Ima ih samo na televizijama.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com