Kako je krenulo, u Srbiji je mnogo bezbednije biti Ratko Mladić nego Mladićev jatak – stvarni ili apokrifni. Policija i Službe, naime, uporno ne hapse Mladića, a još upornije hapse jatake, pa vi sad vidite šta vam je sigurnije. Još ako ste, recimo, stanovnik opštine Čukarica, slabe su vam šanse da na duži rok ostanete neuhapšeni. Kad-tad će doći i po vas, statistički je nemoguće da se izvučete. Možda vam je bolje da preventivno počnete da se krijete, da i vi pronađete sebi neke jatake (koji će, kad dođe stani-pani, da nagrabuse umesto vas)? Vlada, doduše, ima jedan ekscentričan problem trgovinske prirode: ona povoljno nudi jatake Karli del Ponte, a ova ih neće ni za dž; Del Ponte traži Mladića, ‘oće i da plati pozamašnim zalihama šargarepe, ali Vlada ga ne da pa ne da, ili ga je čak možda negde zaturila. Uf, kud baš sad, kad je Otadžbini najpotrebniji?
Bez sve šale, oni koje vlast proglašava jatacima ćute kao zaliveni ili tvrde da to uopšte nisu, a oni koje ne hapsi, evo, javno pričaju da su jataci, ili barem da bi to rado bili. Kakav kermes! Otadžbinski radikalski namesnik Nikolić Tomislav izjavio je baš to: da bi rado krio Mladića (u nekoj pojati?) „da je u mogućnosti“; na to je Dragan Todorović – ne ovaj naš nego onaj njihov – dometnuo da radikali ionako imaju raznoraznih veza sa jatačkom supkulturom oko Mladića, a mi sad neka pogađamo šta to tačno znači, zreli smo ljudi…
Spadaju li ovakve izjave u kršenje i zakona i izneveravanje „boljih običaja“? Da, svakako. U najmanju se ruku radi o javnom podsticanju na pomaganje odmetniku. Pa ipak, imam ozbiljan problem u vezi s tim izjavama, i rešio sam zato da ga podelim s vama: iskreno sam pokušao da se iznerviram zbog Nikolićevog i Todorovićevog demonstrativnog „jatakovanja“, ali nisam uspeo. Ne znam šta mi je, obično me Nikolić iznervira i pre nego što bilo šta kaže: dovoljno je da se samo pojavi, u punoj raskoši svog izvanrednog, renesansnog duha. Ovaj put, avaj – ništa. Čak mi je sve to, u nekom zasigurno perverznom smislu bilo i simpatično.
Da ja to nisam obnoć presaldumio i postao ljubitelj Mladić Ratka, radikala i sličnih im? Sačuvaj Bože i sakloni, o njima mislim isto što i ranije. Samo, ima tu nešto drugo: radikalski, makar i delimični i gotovo kroz zube promršeni coming out glede Mladića (koji je sve oprezniji Aleksandar Dendi Vorhol Vučić brže-bolje pokušao da zabašuri) sadrži stanovitu okrepljujuću dozu konsekventnosti. Te u tom, i samo u tom smislu ima biti pozdravljen, kao dobrodošla retkost na sve bednije snabdevenoj pijaci domaćih političkih trivijalija. Prostije kazano, normalno je da jedan radikal „ne da Mladića“, i normalno je da navija za njega, pa bogme i da mu se „nađe“ ako zagusti. Oh, ali postoje više nego ozbiljni razlozi da verujemo da je Mladić Ratko masovni ubica nedužnog, civilnog „inovernog“ stanovništva? Sasvim tačno. Pa šta? Ne mislite valjda da će se jedan srpski radikal dostojan tog imena rasplakati nad tom, blago čiki, malko genocidnom činjenicom i preobraćenički pohitati da postane svedok-saradnik Fonda za humanitarno pravo?! Takvi kao oni i jesu to što jesu zato što im je do univerzalno obavezujuće ljudskosti „konvencionalnog“, bilo građansko-demokratskog ili hrišćansko-tradicionalnog morala stalo baš koliko i do tuđih života. Dakle, zamislite samo da su se nakon svih licemernih ljigavština koje smo čuli i videli još i radikali pridružili ljubišaristićevskoj farsi na otvorenom „Jurimo Mladića, časna reč, evo malopre je bio tu“: pa, nakon toga bi Srbija „kao takva“ zaista mogla biti proglašena ludnicom jedan-kroz-jedan. Ovako, znamo da bar neko ozbiljno misli: radikali & co. na jednoj strani, ono nešto civilno-demokratske opozicije na drugoj.
A šta je između, kuku nama? Ta, kao da ne znate: između je Koštunica sa okolinom, a Koštunica je u ovom (kon)tekstu do pola čovek a od pola metafora vaskolike jalovosti „desnog centrumašenja“ srpskog protodemokratskog establišmenta, sklještenog negde između svoje neiskrene, paradne i nevešte jevropejske retorike i malograđanskog nacionalističkog fantaziranja te voajerskog seirenja nad Zlom. Koje se, naime seirenje, tokom mahnitog Mladićevog ratovanja manifestovalo uglavnom u DSS-ovom (ali nikako samo njegovom) sistematskom podržavanju i bodrenju svih najgorih manijaka i ludaka sa „one strane Drine“. Uostalom, ne videsmo li nedavno onaj dražesni snimak na kojem nadobudni opozicioni lider Koštunica Vojislav, tamo negde sredinom devedesetih, nad sprženim Sarajevom parafilozofira o „našim novim granicama“ u društvu elite paljanskih ubica? Pitam se da li im je doneo i pečenu ćurku, kao Buš svojima u Iraku. I sad takav Koštunica treba da hapsi Mladića?! U ime čega?! Uopšte nije čudno da mu to svih ovih godina predstavlja ozbiljan stomačni problem. Umesto da uzme ranisan, Koštunica sa okolinom i dalje, potuljenom upornošću kukavice, unjka stari refren o „oficirskoj časti“ i o zemlji kao „taocu jednog čoveka“ koji bi trebalo da se sažali nad njom (a zapravo nad njim) i volonterski prinese glavu na panj. Mladić jakako neće, ima druge planove, a i načuo je da u toj Holandiji ima muslimana još više nego u predratnoj Srebrenici: šta će pošteni ‘rišćanin u takom vilajetu?
Radikalske i slične nikoliće čovek može držati predstavnicima onog najgoreg što u ovom podneblju uopšte postoji, ali će ipak respektovati fakat da ne pate od doživotno pubertetske krize političkog identiteta: s njima si vazda načisto. Problem s Koštunicom i okolinom jeste u tome što je sumračna istina njihovog identiteta skrivena iza zavese vašarskih iluzija, što i njih same zbunjuje toliko da više ne znaju kada su demagozi a kada, nasuprot, samo pričaju koješta.
