Dok jedan deo Evrope pravi novu istoriju, drugi je zahvaćen kovitlacem tragičnih starih klišea. Stalni sukobi u Jugoslaviji u nekim krugovima izazvali su neočekivane i brze preokrete. Neki kao da su jedva dočekali da se pomire sa idejom da prošlost uvek pobeđuje.
Ali. istorija nije neumitna, čine je odluke ljudi. Narodi mogu odlučiti i da žive u prošlosti. O tome su svedočili i grafiti koje sam pre nekoliko godina videla u Sevemoj Irskoj: „Do đavola budućnost. Živela prošlost! Neka se Bog smiluje Belfastu!“
Prošlog vikenda u Luksemburgu lideri Evropske zajednice donosili su odluke koje su pomogle da se promeni svet. Još se, međutim, nisu usaglasili oko najvažnijih pitanja o budućoj uniji.
To se moglo očekivati. Ali, nedovoljno je pažnje posvećeno činjenici da su oni pokazali snažnu želju da napreduju, da jednom zasvagda i neopozivo prevaziđu krvavi teret istorije u svom delu Evrope. Napraviće svoj savez.
Nije bila puka slučajnost to što su se Šefovi vlada usredsredili na Jugoslaviju i lako se dogovorili o tome da pokušaju da zaustave rat koji se širi. Pri pogledu na paljbu iz artiljerijskog oružja, na bombardere u akciji, i to u Evropi, zajedničko im je duboko razumevanje tog anahronizma.. Nemački dopisnik iz Jugoslavije pitao je kancelara Helmuta Kola stidi li se zbog činjenice da se ljudi danas u Evropi tuku. Svima je bilo jasno šta je lime hteo da kaže.
Od 1945. godine bilo je mnogo ratova. Tenkovi su 1956. izašli na ulice Budimpešte i 1968. na ulice Praga . Ali. te zemlje tada nisu bile deo nove Evrope, one Evrope koja je i mnogo pre kraja hladnog rala čvrsto odlučila da okonča svoje večno ratovanje.
Neosporno je da strasti koje danas komadaju Jugoslaviju donose mnoge nedoumice. To se jasno pokazalo u različitim stavovima Nemačke i Francuske. Nemački kancelar Kol rekao je da zbog uspešnog zahteva za ujedinjenjem svoje zemlje mora da ima razumevanja i za želju za stamoopredeljenjem drugih. Francuski predsednik Miteran izjavio je da se mora poštovati i načelo teritorijalnog integritetu Ipak. obojica su podjednako užasnuta ratom, ali i podjednako
spremna da prihvate odgovornost Evrope da zaustavi borbe, uprtukos opšteprihvaćenoin načelu nemešanja u unutrašnju politiku druge zemlje: To načelo gubi važnost pred višim zahtevima za mir i poštovanje ljudskih prava u Evropi koju izgrađuju.
Evropa se dovoljno dugo ograničavala na pokušaje da predupredi sukob koji se nazirao i na bogobojazne molbe i uporna upozorenja otpadničkim državama Sloveniji i Hrvatskoj, objašnjavajući im da ih susedi neće dočekali dobrodošlicom. Nacionalisti u Ljubljani i Zagrebu jednostavno su odbili da u to poveruju. mada je inostiamtvo u tome bilo jednoglasno. Kao gotovo nikad u dosadašnjoj evropskoj istoriji. nijedna strana sila nije pokušala da izvuče korist iz jugoslovenske nesloge. Strasti su toliko jake da su narodi u Jugoslaviji zaslepljeni. To nije razlog da se sada promeni kurs i podrže njihove iluzije.
Naravno, ni centralizovana Jugoslavija u kojoj su prevladavali Srbi. kakva je bila između dva svetska rata. ni komunistička federativna Jugoslavija, nastala posle Dragog svetskog rata, ne mogu da ožive. Promena mora biti, ali ofanziva savezne armije, izvedena u odsustvu glavnokomandujućeg. sada ih čini još teže izvodljivim.
Ta činjenica, međutim, ne opravdava prihvatanje mogućnosti da se evropske granice prekrajaju jednostranim proklamacijama ili nasiljem. Ko sada kaže da je Jugoslavija od samog početka bila neuspeo brak i da treba bez reči prihvatiti razvod, previđa da će rasporčavanje izazvati strahovite ljudske patnje i presedan opasan po celu Evropu, posebno istočnu.
Mehanizam zaustavljanja ratova u Evropi sasvim je nov. još nijednom nije oproban niti je čak jasno osmišljen. Ali, potreba da se on danas pokrene preča je no ikad. Posle zakazivanja tog mehanizma u Zalivskom ratu, državama Evropske zajednice je i te kako dobro poznato da bezbednost znači mnogo više od puke odbrane sopstvene teritorije. Izbor nije u tome da li blokirati Jugoslaviju dok oružje ne ućuli. Pravo pitanje je da li se odreći budućnosti i ponovo utonuti u prošlost prepunu nacionalne mržnje, ili sankcijama i usaglašenim. ako je potrebno i direktnim posredovanjem, pokazali da je to nedopustiv način rešavanja problema u Evropi.
Problema će., naravno, uvek bili. Ali. danas za njih una novih rešenja. To je suštima poruke poslentne Zapadne Evrope. To mora biti poruka cele Evrope ako, kao štoje rekao predsednik Buš, misli da bude „jedinstvena i slobodna“. I budućnost Amerike je u opasnosti. ■
