Ako ste u drugom stanju, sedite, zapalite cigaretu, iskapite nešto žestoko, ma radite šta god vam je volja samo nemojte, za ime Boga, koristiti mobilni telefon. U suprotnom vaše dete ima velike šanse da bude hiperaktivno, a takvo ponašanje se u današnje vreme tretira kao poremećaj. Prethodne dve rečenice su zaključak istraživanja sprovedenog u Danskoj od strane tamošnjeg instituta u Arhusu i američkog UCLA (Los Anđeles, Kalifornija).
Ispitivano je 13.000 dece rođene krajem devedesetih u vreme buma mobilne telefonije (ali kada nisu svi još uvek koristili mobilne telefone te je poređenje bilo moguće) i pokazalo se da deca majki koje su koristile mobilne telefone tokom trudnoće imaju 54 odsto više šanse za poremećaje u ponašanju. Još gori rezultati javili su se kod dece koja su sama koristila mobilne telefone pre navršene sedme godine života. Treba napomenuti da se pod korišćenjem telefona smatra intenzivna upotreba, a ne povremeno javljanje na telefon. Ako trudnica ili malo dete pričaju telefonom nekoliko minuta dnevno, to se smatra zanemarivim.
Ruski naučnici otišli su još dalje. Oni tvrde da je za decu i trudnice korišćenje mobilnog telefona gotovo ravno pušenju i konzumiranju alkohola. Njihova preporuka je da se telefonira umereno, budući da je mogućnost stalne komunikacije sa supružnikom ili doktorom za trudnice veoma važna, naročito u poslednjim nedeljama trudnoće, te je ne treba sasvim isključiti.
Ovo istraživanje svakako će izazvati veliku debatu, pre svega od strane mobilnih operatora. Sva dosadašnja istraživanja pokazivala su da mobilni telefoni nemaju bitan uticaj na zdravlje, čak ni ne uznemiravaju druge uređaje, pa je od skora dozvoljena njihova upotreba i u avionima (ne kod svih avio-kompanija), s tim da se traži da budu isključeni tokom poletanja i sletanja. Zapravo, ograničavanje upotrebe mobilnih telefona više je inicirano asocijalnošću osoba koje ih neprekidno koriste nego njihovim uticajem na okolinu zbog zračenja.
Krajem devedesetih, baš tokom boravka u Danskoj, imao sam prilike da doživim oštre poglede i negodovanje od strane gostiju za susednim stolom u jednom restoranu samo zato što mi je zazvonio mobilni telefon. Domaćin mi je objasnio da je za telefoniranje, baš kao i za pušenje, određen poseban deo u lokalu i da se smatra veoma nepristojnim ako se to radi gde vam padne na pamet. Ta moda je kratko trajala, pa su i Danci ubrzo telefonirali odasvud, mada je pušenje i tamo prilično satanizovano. Ako se pokaže da su ova istraživanja tačna, to jest ako se brzo ne pojave nova koja bi ih demantovala, telefoniranje bi moglo da dobije sličan status. Mada ja još uvek pod „štetom od sekundarnog telefoniranja“ smatram prinudno slušanje tuđih, preglasnih razgovora.
