Crv sumnje – Otkud tolika halabuka?
Evo, živ nisam da dočekam taj ponedeljak kada će Aleksandar Vučić, posredstvom jedne televizije, da se obrati naciji i beogradske izbore da pretvori u svetsko pitanje, jer SNS je najavila da će o svim lažima Dragana Đilasa, kao i o stvarnim događajima, predsednik Aleksandar Vučić govoriti narednog ponedeljka u obraćanju javnosti.
SNS je još saopštila da je očigledno da bivši gradonačelnik Beograda i bivši lider DS-a Dragan Đilas živi u prošlosti.
Kako navodi SNS, on je ostao isti „onaj bahati, histerični i lažljivi Đilas koji ništa osim bezobrazluka i agresivnosti nema da pokaže Beograđanima, a koji su ga, sa punim pravom, poslali na političko smetlište“.
Pretpostavljam da se ono oko Đilasove lažovske prirode odnosi na izjavu da mu je u leto 2016. lider SNS Aleksandar Vučić nudio, pred više ljudi, dakle svedoka, položaj prvog čoveka Beograda ili potpredsednika vlade kojoj je tada Vučić predsedavao.
Ako čitalac misli da će to biti vrhunac kampanje koja se vodi protiv Dragana Đilasa, grdno greši. Ono što je počelo kao vetar – i čemu je posvećena naslovna tema ovog broja „Vremena“ – pretvoriće se posle Vučićevog obraćanja javnosti u narečeni ponedeljak u oluju i tek ćemo prisustvovati pokaznoj vežbi funkcionisanja državne mašine za mlevenje ljudskog mesa, operacije pod kodnim imenom „Sitna šajbna i samelji dva puta.“
Ključno je, međutim, pitanje zašto aktuelna vlast svih fela u „bahatom, propalom, histeričnom i lažljivom“ Đilasu vidi toliku opasnost i koji to crv sumnje izjeda garnituru na vlasti. Đilas se još formalno nije ni kandidovao i ne zna se s kim će na izbore, ali kao da se neka vrsta straha uvukla u vlast najpre zbog svesti da bi gubitak prestoničkih izbora označio početak paranja čarape i otvorio pozamašnu poderotinu na slamarici u koju su tutnuli većinu svojih lukrativnih poslova, akcija i ambicija za budućnost.
Drugačije nije moguće objasniti toliki udarnički napor partijskih i parapartijskih pregalaca na odbrani vlasti koja sve više liči na kliku i zaverenički poduhvat, nego na neku predvidljivu silu koja poštuje elementarnu proceduru i ne doživljava svakog protivkandidata kao arhineprijatelja, posebno ako taj protivkandidat ima neke šanse da uspe u naumu.
Ovo je najbolja kampanja za Dragana Đilasa i što je najlepše, radi mu je vlast o svom „ruvu i kruvu“, dakle trošku, a dok se ovako zaneti ne dosete da bi sve to moglo biti kontraproduktivno, napraviće, ako već nisu, referendumsku atmosferu koja će i opoziciju, takva kakva je, a nikakva je ako mene pitate, naterati da se zbije oko Đilasa, pa i da zaboravi sve ono što mu je zamerala.
Čekajući „velikog brata“ – Inženjeri koji pišu
Slikovito, bivši gradonačelnik i napredni voćar iz okoline Negotina, samo je napravio grudvu, a ovi na vlasti su je zakotrljali i preti nam da uskoro čujemo huk lavine.
Trenutno čekaju povratak „velikog brata“ iz Moskve i njegovo obraćanje javnosti, a u nadi da će dobiti jasne instrukcije za „dejstvo po neprijatelju“ i preporučio bih Đilasu da i on primeni „aikido taktiku“ kojoj Vučić pokušava da nauči ove svoje, odnosno da u odbrambene i napadačke svrhe koristi energiju protivnika, umesto da svoju energiju rasipa na pisanje patetičnih poslanica kao što je bila ona u listu „Danas“, u kojoj je imenicu „mi“ pisao velikim slovima naglašeno prizivajući neki kolektivitet nejasnog porekla, nejasnog cilja i sumnjivog sadržaja. Ali, ja još nisam upoznao inženjera koji ne veruje da ume da piše.
Đilas je, između ostalog, napisao – „Siguran sam da i vi verujete da smo MI koji želimo normalno da živimo, u stvari, većina. MI koji želimo bezbedne ulice i bezbedna školska dvorišta, MI koji smo protiv nasilja i agresije, MI koji hoćemo da gradska preduzeća budu vlasništvo Beograđana, a ne da se prodaju, MI koji želimo što više turista u našem gradu, ali želimo pre svega grad napravljen za nas koji ovde živimo… MI smo većina i zato je apsolutno nebitno šta pričaju Vučić, Mali, Vesić, džaba im svi Informeri, Aloi, Srpski telegrafi, Pinkovi, ćirilice, latinice, glagoljice i ostale -ice. Džaba im jer od njih više ništa ne zavisi. Sve zavisi samo od nas.“
Prvi i drugi plan – Verovanje i nove koalicije
Nije to, međutim, tako jednostavno. Ako Vučić proceni da su mu rezultati izbora u Beogradu neizvesni, neće se libiti ni od raspisivanja izbora na opštem nivou, dakle i republičkom, čime beogradsku bitku gura u drugi plan i podstiče ambicije onih opozicionih stranaka koje veruju da bi samostalno mogle ući u parlament, što bi ih udaljilo od podrške Đilasu.
Jeste Vučić obrazložio odluku da tih izbora ne bude „zato što bi to bilo dobro za stranku, ali ne bi bilo dobro za Srbiju“, ali mu je malo ko poverovao jer je on odavno u fazi vere da su on lično i stranka isto što i Srbija i, nažalost, to nije daleko od istine. U tom slučaju, ono MI iz Đilasove poslanice pučanstvu dobija druga svojstva i meri se drugačijim aršinom. Sve bi se pretvorilo u borbu za stranačko samoodržanje.
Uostalom, mogućno je i sklapanje nekih koalicija kojima bi se zatvorilo tumaranje srpske politike u sve istim krugovima. U Mionici su koalicioni pakt pred nedeljne lokalne izbore sklopili Vojislav Šešelj i Ivica Dačić (uz neizbežno sasluženje Dragana Markovića Palme) i dok je Dačić tvrdio da je to udruga samo za lokalne prilike, Šešelj je nagovestio da bi to mogla biti osnova neke trajne rodoljubive koalicije. Odnosno, on nema ništa protiv SNS-a pod uslovom da pljune na vrata Brisela, a poljubi vrata Kremlja.
Pitanje je samo da li je cena gubitka vlasti u Beogradu toliko visoka da bi mogla da natera jarane da opet padnu jedni drugima u zagrljaj i podele vojvodska zvanja i odličja. S kakvom artiljerijom su krenuli na Đilasa, ta računica nije isključena. Dobro, nije baš ni verovatna, ali dopustite džanzigravom komentatoru da uoči najkraćeg dana u godini bude sumorniji nego što je obično.
Tada bi moralo da stasa sasvim novo MI, s tim što je Đilas prestareo za vođu studentskih demonstracija.
