Rat u Ukrajini ušao je u simbolički, pedeseti dan. Beskrajno dalekog prvog dana većina ljudi je refleksno verovala kako će se sve brzo završiti, kako to već biva kada svest odbija da prihvati da se ruši sve što je do tada bilo poznato. Ali, prvi šok je prošao, rat je, kako je pisao Egziperi, postao domaća životinja, pa je moguće podvući privremenu neku crtu ispod dosadašnje kataklizme.
Najveća žrtva ove kataklizme je Ukrajina, a biće to i na nekom kraju rata, kada god i kakav god taj kraj bio. Jedna od parija Evrope, bez velikih prirodnih potencijala, razjedena endemskom korupcijom i pljačkom „narodne imovine“ koja je u njoj bila drastična bar koliko i u Rusiji dok se SSSR raspadao, razapeta između Rusije i NATO-a, i bez rata je bila zemlja nevesele sadašnjosti i budućnosti. Ruska agresija je gurnula u još dublji ponor, a pošiljke oružja, egzaltirane poruke solidarnosti i pominjanje „evropske perspektive“ od strane zapadnih saveznika neće taj ponor učiniti plićim. Nema tog Maršalovog plana koji će, kada se rat završi, od Ukrajine napraviti funkcionalnu i stabilnu državu, ali o tome se ne razmišlja dok padaju bombe.
Rusija je uspela da preko noći potre mukotrpnih dvadeset godina uzdizanja iz pepela devedesetih. Od razložnih zahteva za bezbednosnim garancijama koje podrazumevaju da se NATO neće širiti do ruskih granica, višemesečnog podsmevanja najavama zapadnih političara da se Rusija sprema da napadne Ukrajinu, do samog napada koji je „morao da se desi“ zbog „odbrane od genocida“ i „denacifikacije“ prošla je jedna noć, ona između 23. i 24. februara. Od početnih najava munjevitog rata i pada Kijeva za nekoliko dana, za 50 dana stiglo se do zaglibljivanja u ukrajinskom blatu, velikog broja civilnih žrtava, miliona izbeglica, razaranja gradova, teških gubitaka zbog žilavog otpora Ukrajinaca i očajničke potrage za bilo kakvom pobedom, uz prst na okidaču nuklearnog oružja. Samo što bilo kakva pobeda neće ukinuti drakonske sankcije i odsecanje od zapadnog sveta koje će, verovatno, potrajati decenijama, sa dosta izvesnom perspektivom povratka Rusije u pomenuti pepeo devedesetih.
Amerika trenutno likuje, s pravom. Do sada nije imala istorijski primer (mada Ukrajina za Rusiju neodoljivo liči na ono što je Avganistan bio za SSSR) da njen veliki neprijatelj izvrši neku vrstu ritualnog samoubistva u bratoubilačkom ratu na koji su ga, doduše, SAD svojski navlačile, a u kome same Sjedinjene Države ne trpe ljudske gubitke. Ali, na duži rok, taj trijumf ne može zatrpati sumanuto štampanje para tokom pandemije, tektonske američke političke podele koje nisu slučajno iznedrile Donalda Trampa, rastakanje društva po mnogim linijama, bauk recesije/stagflacije, mada ti problemi u ovom trenutku izgledaju kao dečija igra u odnosu na ruske i ukrajinske.
NATO je trenutno jedini apsolutni pobednik, pun samopouzdanja, sa ponovo pronađenim smislom postojanja, samo što svaka pobeda može da bude Pirova ako protivnik ima isti potencijal uništenja, a jaču volju da sa sobom u ponor povuče sve druge ako oseti da u ponor propada.
Što se Evrope tiče, dugotrajan život u miru i udobnosti očigledno smanjuje mogućnost racionalnog promišljanja. Pa se tako solidarno potežu naoružavanje Ukrajine i sankcije prema Rusiji kao glavno sredstvo zaustavljanja rata (onomad je Srbija uspela da se, devet godina pod sankcijama, onoliko naratuje), uvode ZA-PROTIV podele u kojima nema nijansi, najavljuje sumanuto naoružavanje zbog opasnosti od napada Rusije (kao da posle 50 dana nije očigledno da „silna“ ruska armija i sa nesrećnom Ukrajinom ne može da izađe na kraj), priča se o žrtvovanju standarda zbog bezbednosti i solidarnosti sa Ukrajinom, samo što niko u Zapadnoj Evropi ne zna šta zaista znači „pad standarda“ (a priče sa ovih prostora im izgledaju nezamislive u njihovim državama). I sve to usred teturanja na kakvom-takvom izlasku iz kovid pandemije koja je svet, a ponajviše Evropu, okrenula naglavce.
Interesantna je dosadašnja, skoro jedinstvena reakcija država Južne Amerike, Afrike i Azije, koje su gotovo listom osudile agresiju Rusije, ali isto tako listom odbile da Rusiji uvedu sankcije. Njihova poruka bi bila, pojednostavljeno – ovo nije naš, nego „vaš“ rat, u kome tražite da mi stradamo, kao da nismo već dovoljno postradali. Još ogoljenije, rat „belaca“, a ne nas ostalih. I Kina je zauzela stav daosuđuje povredu teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali joj na pamet ne pada da Rusiji uvodi sankcije. Za ovih 50 dana, pukotina između „belog“ i ostalog sveta postala je mnogo dublja, samo što to sada nije u prvom planu.
A Srbija? Ako je u tome što su se krhotine Berlinskog zida najviše sručile na prostore onoga što je bila Jugoslavija bilo i debele domaće krivice, ovoga puta je svetski lom uhvatio Srbiju golu nasred ledine ni krivu ni dužnu. Svi sa imalo pameti su se i ovde nadali da će se rat, ako je već počeo, brzo završiti, pa da bilo šta može sa nekom izvesnošću da se planira, ali te nade posle 50 dana nema.
Nema tog proroka koji može da kaže kakav će biti svet, i Srbija u njemu, kada se bude obeležavao stoti dan rata u Ukrajini, jer niko, ni u najgorim snovima, nije mogao da pretpostavi da će kraj pandemije korona virusa označiti početak ulaska u još veće ludilo. Jedino što se sigurno može reći je da će tadašnji svet biti u gorem stanju nego današnji, a i ovaj sada deluje dosta beznadno.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
