Tačno mesec dana posle masakra u školi „Vladislav Ribnikar“ (mada se verovatno svi osećaju kao da je prošla godina, toliko se toga nagomilalo u ljudima u prethodnim nedeljama), održan je i peti protest protiv nasilja. Opet su na ulicama Beograda bile desetine hiljada ljudi, sve je prošlo skoro bez incidenata (osim onih režiranih). Opet je u vazduhu bila ona energija koja budi osećaj da se nešto dobro dešava i da zbog toga nešto može da se promeni na bolje, u društvu koje sve više deluje kao bolesnik koga nagriza bezbroj autoimunih bolesti.
Vlast je, opet, nastavila da se ponaša onako kako jedino ume – trudi se da preko svoje medijske mašinerije obesmisli proteste, zahteve sa njih i razloge zbog kojih su počeli i traju blaćenjem bilo koga ko o tim protestima nešto pozitivno misli ili, ne daj bože, na njima govori, izmišljanjem tema koje su „odgovor“ na zahteve sa protesta… Ukratko, svakodnevnim režiranjem rijalitija.
Pravac određuje uglavnom predsednik države Aleksandar Vučić, čije je javne istupe u poslednjih mesec dana gotovo nemoguće pobrojati. Tako je u svom obraćanju na televiziji Prva u petak uveče pomenuo Filipa Kapisodu koji je 2010. ubio Kseniju Pajčin, a nekoliko godina ranije učestvovao u „Velikom bratu“, pa su tabloidi i tabloidne televizije horski nastavili da kopaju po prljavom vešu učesnika „Velikog brata“ tercirajući predsedniku i pitajući se zašto se zbog toga nije izlazilo na ulice (a sada smeta „Zadruga“). Poruka je bila da je „njihov“ rijaliti „Veliki brat“ od perspektivnog manekena Kapisode napravio ubicu.
Sve to zvuči bizarno, ali ukazuje na jasan pravac državne politike u odnosu na zahteve sa protesta – nema dijaloga i pregovora, ne dam ništa, a naročito ne dam Pink i Hepi. Ne zbog „Zadruge“, nego zato što je to oslonac bez koga vlast ne može.
I u pravu je Vučić. Verovatno najsuvisliji zahtev protesta je ukidanje nacionalnih frekvencija ovim dvema televizijama i sankcionisanje štampanih medija koji šire i promovišu mržnju i besmisao. Osećaj da je čitavo društvo zatrovano besmislom je, instiktivno, izazvao revolt i izveo toliki broj ljudi na ulice, i nekako kristalisao ove zahteve. Nije, naravno, problem u samim rijalitijima, nego u tome da na dve opskurne televizije defiluje nepregledna armija opskurnih pojava, redovno objavljuju odgovori na sva važna državna pitanja, od toga šta činiti sa društvom izbezumljenim zbog do sada nezabeleženih masovnih ubistava, do spoljne, ekonomske, bezbednosne politika zemlje.
Tako se čitav život društa pretvara u rijaliti gori od Zadruge i Parova, u kome su učesnici i najvažniji državni funkcioneri ali i svi građani tog društva, u kome se kao rijaliti tretiraju čak i nezamislivi zločini poput onih koji su se desili pre mesec dana, i to je ono što je zastrašujuće.
Kako god, taktički koraci vlasti u odnosu na proteste su jasni: kupuju vreme, čekaju da se energija na ulicama istutnji. Ide leto, ranija iskustva govore da posle nekog vremena, ako konkretnih rezultata nema, broj ljudi na protestima neminovno opada, ređaju se drugi dramatični događaji poput onih na Kosovu…
Teško je biti pametan i reći šta je to što bi trebalo učiniti da se tako nešto ne desi i ne upropasti energija koja se naizgled niotkuda pojavila. No, sigurno je da bi izostanak bilo kakvih konkretnih rezultata protesta bio težak udarac onima koji su tu energiju osetili i izašli na ulice, a mnogo ih je. A nije malo ni onih koji na ulicama nisu, ali takođe osećaju da je, kako je rekao Ivan Čolović pre nekoliko nedelja u intervjuu „Vremenu“, pukao čir traume koju dugo nosimo.
Od pre mesec dana u ovoj zemlji zaista više ništa nije isto pa se čini da, ako nešto ne krene na bolje, sigurno će ići na gore.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com