Zatvaranje stranih fabrika: Malo nade za otpuštene radnike

Zatvaranje fabrika koje su poslovale zahvaljujući ulaganju stranih direktnih investicija, a koje u potrazi za još jeftinijom radnom snagom napuštaju ili najavljuju da će napustiti Srbiju, ostavlja bez posla veliki broj radnika. To je naročito veliki problem za manje gradove koji često žive od takvih fabrika.

Pošto nesreća nikada ne ide sama, država je, stiče se utisak, potpuno nespremna da adekvatno reaguje na zatvaranje fabrika, a sagovirnici „Vremena“ upozoravaju da radnike koji su ostali bez posla očekuje veoma teška i neizvesna budućnost.

„Domaći ajtijevci – moderni motači kablova“

Ekonomista Goran Radosavljević ističe da se takav scenario mogao očekivati jer je Srbija pre skoro 20 godina postavila biznis model koji se zasnivao na subvencijama i jeftinoj radnoj snazi koji su privlačili strane direktne investicije.

Taj biznis model je, međutim, iscrpljen jer generalno postoji manjak radne snage, pa je čak i Srbija počela da je uvozi, a ona koja je dostupna na domaćem tržištu više nije jeftina.

„Bilo je logično očekivati da će, kada se završi ciklus subvencija koji je trajao oko 10 godina, kompanije početi da traže druge zemlje. Srbija u međuvremenu nije uspela da privuče dovoljno industrije sa većom, visokom dodatom vrednošću, jer su strane direktne investicije bile uglavnom u takozvanim tradicionalnim sektorima, a i kada su bile u sektorima više tehnologije, onda su to bile niske faze prerade i manuelni rad. U Srbiji su čak i programeri ’moderni motači kablova’, jer oni rade neki mali kôd u lancu velikog softvrera koji se pravi u Silicijumskoj dolini ili na nekom drugom mestu“, kaže Radosavljević.

Kaže da je trenutno veoma teško reći šta država može da uradi, ali da bi svakako trebalo da proba da privuče neke drugačije strane direktne investicije, ali i da podstakne rast domaćih investicija jer su one potpuno zapostavljenje „pošto smo strancima dali sve, a domaćima preduzetnicima veoma selektivno“.

„Kada pogledate dekompoziciju privrednog rasta na efekat rada, efekat kapitala i efekat tehnološkog progresa, ovaj poslednji, koji doprinesi privrednom rastu u Srbiji u prethodnih 15 i nešto više godina je značajno niži nego u zemljama centralne i istočne Evrope. To znači da nismo privukli kompanije koje su gurale privredni rast tehnološkim razvojem, već samo zapošljavanjem. Srbija jeste imala visoku stopu nezaposlenosti, ali je više nema, sada je jednocifrena, i moglo bi se reći da je na nekom približno prirodnom nivou“, kaže Radosavljević.

„Srbija sve dalje od Evropske unije“

Napominje da, ako država želi da privuče strane direktne stinvesticije sa većim stepenom prerade i dodate vrednosti, u zemlji mora da postoji ambijent koji njima pogoduje, a da je Srbija nažalost „sve dalje od Evropske unije“ i da će u EU, po sve mu sudeći, pre Srbije ući Crna Gora i Albanija, što investitorima daje negativne signale da kod nas ne dolaze.

„To nas dovodi i do veze obrazovanja i tržišta rada, koliko se u Srbiji školuju kadrovi koji bi mogli da rade u industrijama koje dolaze uz strane investicije, a tu je i doslovno egzodus kvalifikovane radne snage iz Srbije u zapadne zemlje. U 2024. godini, prvi put od 2012. godine, imali smo i rekordan priliv, ali i rekordan odliv stranih direktnih investicija, tako da je u Srbiji od tog novca ostalo svega oko 300 miliona evra, dok je to ranije bilo čak i oko 1,5 ili dve milijarde evra“, napominje Radosavljević.

Podseća i da je Srbija imala „nesreću sa autoindustrijom“ koju je privukla i koja je dobar primer visoke faze prerade, jer će sa problemima koje autoindustrija ima u Evropi i taj segment polako početi da se zatvara kod nas, što se vidi po tome što nije započeta i ne zna se kada će započeti proizvodnja novog modela automobila.

Dodaje da Srbija i dalje ima komparativne prednosti kao što je proizvodnja hrane koja nije dovoljno eksploatisana, pri čemu ističe da ne misli na proizvodnju žita i kukuruza, što se trenutno radi, već na visoku preradu.

On kao dobre primere i mogućnosti navodi konditorsku i industriju mleka i mlečnih proizvoda, ali ističe da isto tako industrija mesa verovatno nije iskorišćena „ni dva odsto“ u odnosu na kapacitete i naglašava da bi u te segmente trebalo ulagati, „a ne da se najvaljuje dolazak kompanije Tenis iz Nemačke, kao da mi ne znamo da uzgajamo svinje“.

Nema nijednog „jednoroga“

Dodaje i da za Srbiju mnogo mogućnosti pruža i IT industrija, jer su u njoj ulaganja relativno mala, a šanse velike.

„Srbija već dugo ima solidnu IT industriju, ali nema nijednog takozvanog ’jednoroga’, odnosno kompanije koje su krenule od nule, a kasnije, u kratkom roku, prodate za milijarde. Ljudima treba ponuditi siguran ambijent, odnosno insitucije koje rade svoj posao, a takva institucije nemamo, zatim sigurnost u poslovanju, odnosno da ih niko neće reketirati i ucenjivati, što se često dešava“, kaže Radosavljević.

U određenim segmetima, kao što su proizvodnja hrane ili industija građevinskog materijala, gde je Srbija nekada bila veoma dobra, država bi trebalo da obezbedi subvencije, podsticaje i koncesije koje bi najpre pomogle da te kompanije budu snažne na domaćem tržištu, a onda da im se pomogne da se probiju na strana tržišta.

„Nažalost, propustili smo šansu da imamo veliki domaći maloprodajni lanac koji bi mogao da postane veliki regionalni igrač, jer bi takav lanac omogućio da naše poljoprivredne proizvode plasiramo u čitavom regionu. Na tome bi trebalo da se radi, jer postoje privatni trgovinski lanci koji bi to mogli da postanu u budućnosti“, kaže Radosavljević

Strane direktne investicije više neće povećavati dohodak stanovništva, jer će one više odlaziti nego što će dolaziti, jer i kad su dolazile činile su to uz plate za radnike od 200 ili 250 evra i velike subvencije, a sada je prosečna plata u Srbiji oko 800 ili 900 evra.

„Te kompanije više nemaju računicu, ići će u bivše sovjetske republike i naći način da održe svoj nivo profita. Okretanje domaćoj privredi nije lako, to ni mnogo ekonomski snažnije zemlje nisu uspele, a mi smo tu šansu ispustili – da dolazak velikih kompanije poput Fijata iskoristimo za uključivanje naših kompanija u lanac vrednosti te inostrane kompanije. Kada domaću kompaniju uključite u lanac vrednosti globalnih kompanija, te domaće kompanije ostaju u tom lancu, čak i kada globalne kompanije odu iz zemlje. Takvu vrstu uključivanja Slovačka i Mađarska su fenomenalno uradile“, zaključuje Radosavljević.

„Odgovor države je nemoguć“

Ekonomista Milan Kovačević vrlo je skeptičan po pitanju toga kako bi država mogla da reaguje na to što strane kompanije odlaze, a mnogo radnika ostaje bez posla.

„Odgovor države je nemoguć, to će se i nadalje događati, jer je Srbija i inače privlačila strana ulaganja na osnovu jeftine radne snage. U celom svetu rastu zarade, pa ni Srbija ne može da bude izuzetak. Ogromna je šteta što je Srbija rasprodala svoja preduzeća, banke, osiguranje i zemljište, i privlačila strana ulaganja, a potpuno zapostavili sopstvenu privredu. Najpre bi trebalo priznati načinjene greške zbog kojih je Srbija među zemljama sa najvišom inflacijom i nema stabilnu ekonomiju, a zatim bi trebalo videti kako da zemlja u narednih pet ili 10 godina razvija svoju privredu“, smatra Kovačević.

On ukazuje da radnici koji su dobili otkaze kada su se inostrane fabrike povukle iz Srbije ne mogu da budu osnova za razvoj domaće privrede, jer svojim radom u tim kompanijama nisu stekli potrebna znanja, jer se to od njih nije ni tražilo, niti je Srbija pretendovala da oni u tom smislu budu obučeni.

Podsetio je da je u doba socijalističke Jugoslavije procenat stranih ulaganja u domaćim firmama bio limitiran na 51 odsto.

„Tada je svako strano ulaganje imalo cilj da postane naše i u to vreme mi smo sticali tehnologiju u svim stranim ulaganjima, a sada je obratno – stranim investitorima se čine usluge“, kaže Kovačević.

Kao primer navodi Švajcarsku, gde svako akcionarsko društvo mora da ima rukovodeći organ sa najmanje jednim državljaninom Švajcarske kao članom.

Srbija privlačila investicije koje niko drugi nije žeo

Podseća i da se politika privlačenja stranih investicija svodila na princip da će Srbija prihvatiti investicije koje niko ne želi.

„Predsednik je rekao: ‘Koliko god vam neko ponudi, mi ćemo vam dati više’. To znači da smo strana ulaganja najviše merili vrednošću investicije, što je pogrešno. Za nas su bila najbolja ona strana ulaganja u kojima nije bilo investicija. Čitav prilaz stranim ulaganjima u Srbiji bio je potpuno pogrešan“, kaže Kovačević.

Upozorava da za ljude koji su ostali bez posla tako što je zatvorena firma nastala stranim direktnim investicijama „nema mnogo nade“.

„Oni ne mogu da pomognu nekome da prihoduje, a jedini način da im se pomogne je da se povećaju porezi onima koji rade, pa da upropastimo i njih, ili da se zadužujemo, jer novca nema. Naš poreski sistem ima nekoliko stotina dažbina, što nećete naći u drugim zemljama, a Srbija se u proteklom periodu već zadužila za ogromene iznose, i to za javni sektor. Mi govorimo samo o javnom dugu prema inostranstvu. Dali smo previše novca za strana preduzeća, a ništa od njih, osim što su zaposlili ljude, nismo stekli. Oni, s druge strane, nisu doneli ništa, nisu uložili svoj novac, nego su uzeli kredite u svojim zemljama i ovde ga upotrebili. Ta takozvana privatna zaduženja u inostranstvu svih vrsta bi trebalo dodati na javna ulaganja, i onda bismo tek videli koliko nam je veliki dug prema inostranstvu“, kaže Kovačević.

Zaključuje da su domaće investicije u privredu i do sada bile potpuno zanemarene i da ih nije lako pokrenuti, jer su za to potrebne najpre dobre ideje, ali i postojanje potencijalnog tržišta na koje bi se proizvodi plasirali.