Štedljivi na kešu, trošadžije na kartici

Keš ili kartica? To pitanje je postalo pravilo u nabavci, šopingu ili kafani. I sve više ljudi odgovara – kartica.

Oduvek je veći deo novca digitalni i ide sa računa na račun, a tek se manji deo štampa i kuje. Ali je novo da digitalno plaćanje preuzima primat u maloprodaji.

Narodna banka Srbije to godinama podstiče. Tako je broj transakcija karticom na point-of-sale terminalima (ono malo na šta prislanjamo karticu) skočio sa 246 miliona (2019) na 521 milion prošle godine. I to računajući samo kartice izdate u Srbiji, dakle ne turiste.

To znači da punoletni stanovnici Srbije u proseku potegnu karticu 102 puta godišnje da bi platili.

Prednosti i mane

Lakše je nositi karticu nego pare, brže se plaća, nema greške u sumi ili kusuru, a banke se raduju – njima je štampanje novca i održavanje bankomata ionako gnjavaža.

Ali, kad plaćamo digitalno, svaki naš korak ostaje zabeležen i tako se o nama može saznati skoro sve.

Najmanje se priča o nečem drugom – kad plaćamo plastikom, više i lakše trošimo nego kad istresamo keš na sunce.

„Kupovina karticom je brža, lakša, omogućava kupovinu iz fotelje. Manje je ‘bolna’ jer nemamo utisak da dajemo novac“, rekla je za naš njuzleter Jelena Matanović, koja se posebno bavi psihologijom marketinga.

Istraživači sa čuvenog bostonskog MIT su to nazvali „uparivanjem“. Kad je iskustvo potrošnje „upareno“ sa davanjem novčanica iz novčanika, onda više cenimo svaki dinar ili dolar.

Kad nije – to jest, kad se nestanak novca vidi tek kasnije na računu – onda smo veće trošadžije.

Istraživanje Poslovne škole iz Kopenhagena gledalo je koliko su ispitanici spremni da plate za pivo ili kafu. Našli su da ljudi daju između dvadeset i pedeset odsto više, kad koriste karticu u odnosu na gotovinu!

Šta nam uopšte treba?

Jelena Matanović kaže da „i mogućnosti odloženog plaćanja i kupovine na rate takođe olakšavaju odluku o kupovini i omogućavaju da uz ograničene resurse ipak dođemo do željenog proizvoda“.

Mada, „željeni proizvod“ je nekad potreban, a nekad je trenutak slabosti. Ovo drugo se zove „impulsivna kupovina“, a Matanović upozorava da se u velikoj meri takvo nepotrebno bacanje para odvija poručivanjem preko interneta.

Naša sagovornica navodi i da je, posebno u zemljama poput Srbije, mnogo ljudi koji planiraju kupovinu i teško mogu biti zavedeni jer moraju da vode računa o svakom dinaru.

„Pitanje je da li se njihovi obrasci ponašanja razlikuju od ponašanja ljudi koji imaju dovoljno na raspolaganju, ili i oni kupuju više kad ne vide novac koji su potrošili“, kaže Matanović.

Za odgovor na to pitanje mora da se sačeka neka ozbiljna studija.

Za trošadžije ima ipak i jedna dobra vest. Kad ne vidite kako vam novčanice napuštaju buđelar, više uživate u stvarima koje kupujete.

Ako, recimo, putujete na letovanje sa mrgudnim članovima familije, pa nećete da vam presedne jer deset dana cokću i kukaju da je sve skupo – ponesite karticu umesto keša.