Isplativost ulaganja u solarne sisteme za domaćinstva u velikoj meri zavisi od potrošnje električne energije, piše dr Jelena Stojković Terzić za portal Klima 101.
Korisnici sa većom potrošnjom, naročito oni koji redovno prelaze u crvenu zonu, kada je cena električne energije najviša, najbrže osete ekonomske koristi od sopstvene proizvodnje. U njihovom slučaju, period otplate investicije može biti kraći od tri godine, čak i bez dodatnih subvencija ili podsticaja.
S druge strane, kod manjih potrošača, posebno onih čija se potrošnja kreće oko proseka, povraćaj investicije može trajati znatno duže, čak i preko deset godina.
Ipak, i za ovu grupu korisnika računica postaje sve povoljnija. Naime, dodatni vetar u leđa dolazi s dva pravca: cena električne energije u Srbiji je u porastu, a očekuje se da će taj trend biti nastavljen usled tržišnih, klimatskih i regulatornih faktora.
Istovremeno, cena solarnih sistema konstantno opada (u poslednjih 15 godina smanjena je za više od 90 odsto).
Međutim, da bi investicija zaista bila isplativa, ključno je pravilno dimenzionisanje sistema. Elektrana treba da bude projektovana tako da pokriva sopstvenu potrošnju, bez značajnih viškova.
Ukoliko je sistem predimenzionisan, višak proizvedene električne energije koji domaćinstvo ne potroši predaje se snabdevaču bez ikakve finansijske nadoknade. U tom slučaju, deo uloženog novca ne donosi stvarnu korist, što produžava vreme otplate investicije.
Vreme radi za one koji krenu ranije. A kada je reč o solarnim elektranama – što pre, to bolje.
Za pravna lica ugradnja solara je još isplativija
Za industriju solarna energija nije samo ekološki gest, već pametna poslovna odluka. Industrijski potrošači plaćaju struju po tržišnim cenama, koje su znatno više od subvencionisanih cena za domaćinstva.
Zato im se svaki kilovat čas koji sami proizvedu isplati višestruko, ne samo kroz niže račune, već i jer postaju manje izloženi cenovnim oscilacijama na tržištu. U praksi, investicija se često vrati za dve do tri godine, bez ikakvih subvencija. Nakon toga sledi čist višegodišnji profit.
Ali finansije nisu jedini motiv. Kompanije se sve češće suočavaju s pitanjima: Koliko trošite? Odakle vam energija? Kakav vam je karbonski otisak? Izveštavanje o emisijama, pritisak tržišta i nove takse za emisije CO₂ podstiču firme da razmišljaju zeleno – a solar na krovu je brz i pametan korak.
Solar nije važan samo zbog novca
Kada govorimo o solarnim panelima na krovovima, fokus je često na ceni i povraćaju investicije. Ali priča o prozjumerima ide dalje od lične računice. On nosi mnogo širi značaj, za elektroenergetski sistem, za društvo, za životnu sredinu.
Zamislimo, recimo, vreli letnji dan u Srbiji. Potrošnja električne energije je velika zbog velikog broja uključenih klima uređaja.
U tim trenucima, kada je mreža veoma opterećena, hiljade malih solarnih elektrana na krovovima širom zemlje proizvode električnu energiju upravo tamo gde se i troši. To rasterećuje prenosnu i distributivnu mrežu, smanjuje tehničke gubitke i dodatno produžava životni vek opreme.
„U poslednjim godinama beleži se primetan rast uvoza uglja, što dodatno povećava energetsku zavisnost i izloženost cenovnim oscilacijama na međunarodnim tržištima”, zaključuje dr Jelena Stojković Terzić, sa Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu.
Ipak, važno je naglasiti da se uticaj solarnih sistema ne meri isključivo količinom proizvedene energije. Ključni faktor je stepen usklađenosti između proizvodnje i potrošnje, i vremenski i geografski. Kada je lokalna potrošnja niska, a proizvodnja iz solarnih elektrana visoka, električna energija se vraća u mrežu. Ovi povratni tokovi mogu izazvati tehničke izazove: povećanje napona, dodatno opterećenje mrežne infrastrukture, pa čak i veće gubitke.
Srbija danas značajan deo svojih energetskih potreba zadovoljava uvozom, posebno fosilnih goriva. Iako se domaći lignit i dalje koristi u velikim količinama, zbog njegove niske kalorijske vrednosti sve više se uvozi ugalj višeg kvaliteta.
U poslednjim godinama beleži se primetan rast uvoza uglja, što dodatno povećava energetsku zavisnost i izloženost cenovnim oscilacijama na međunarodnim tržištima.
Razvoj lokalnih, distribuiranih izvora energije, poput solarnih elektrana na krovovima, direktno doprinosi smanjenju ove zavisnosti.
Svaki kilovat-čas proizveden na ovaj način znači manje potrebe za uvozom i veći stepen energetske nezavisnosti. Za razliku od uvoznog uglja i gasa, solarna energija ne zavisi ni od međunarodnih tržišta, ni od političkih ili logističkih izazova. Ona je lokalna i obnovljiva, i kao takva, sve važniji stub dugoročne energetske sigurnosti Srbije.
Prozjumeri su i simbol jednog dubljeg procesa: decentralizacije i demokratizacije energetike. Kada građani i lokalne zajednice mogu da proizvode i koriste svoju energiju, to menja igru, a građani prelaze iz pasivne uloge korisnika u aktivne učesnike i nosioce promene.
Svaki kilovat-sat proizveden iz solarne elektrane znači jedan kilovat-sat manje iz termoelektrane
A to, između ostalog, znači manje emisija ugljen-dioksida. Na primer, 1 kWp novo instaliranih solarnih kapaciteta u Srbiji može godišnje umanjiti oko 1350 kg CO₂ koji bi inače bio emitovan iz termoelektrane.
Međutim, dekarbonizacija nije važna samo zbog klimatskih promena u budućnosti, ona je već danas pitanje zdravlja i kvaliteta života.
Kada solarna energija zamenjuje ugalj, ne smanjuju se samo emisije CO₂, već i lokalno zagađenje vazduha. Manje sagorevanja uglja znači manje PM čestica, čađi, teških metala i drugih štetnih materija koje završavaju u plućima građana.
Zagađen vazduh je ozbiljan zdravstveni rizik. U Srbiji se svake godine beleže hiljade prevremenih smrti koje se mogu direktno povezati sa kvalitetom vazduha, posebno u urbanim sredinama.
Posledice su dalekosežne – od povećane stope respiratornih i kardiovaskularnih bolesti, do smanjenog kvaliteta života i produktivnosti.
Samo u jednoj godini, troškovi za zdravstvo i izgubljene radne dane zbog emisija iz domaćih termoelektrana procenjuju se na iznos od skoro milijardu evra.
„Svaka solarna elektrana na krovu nije samo ekonomski isplativa – ona je i investicija u zdraviju budućnost”, ističe Terzić.
Zato svaka solarna elektrana na krovu nije samo ekonomski isplativa – ona je i investicija u zdraviju budućnost.
Dekarbonizacija time postaje mnogo više od klimatske agende: ona postaje lokalno rešenje za čistiji vazduh, niže troškove zdravstva i kvalitetniji život svih nas.
Naravno, nije sve savršeno. Postoji još dosta prepreka: od birokratije i administrativnih barijera, do nedostatka odgovarajućih podsticaja i ograničenja u mreži.
Za mnoge građane, i pored subvencija, startna investicija je i dalje visoka.
Istovremeno, elektroenergetski sistem mora da se prilagodi sve većem broju decentralizovanih proizvođača, kroz digitalizaciju, automatizaciju, razvoj pametnih mreža i unapređenje mehanizama za balansiranje i fleksibilnost sistema.
Pored toga, energetska tranzicija mora biti pravedna, tako da koristi budu dostupne svima, a ne samo onima koji imaju tehničke ili finansijske mogućnosti da ulažu u obnovljive izvore.
Ako se pitate šta koči veće širenje prozjumera u Srbiji – odgovor je višeslojan. Niska platežna moć građana, složena administracija i nedostatak stabilne, predvidive podrške čine ulaganje u solarne sisteme izazovnim za većinu domaćinstava.
Srbija ima dobar potencijal, ali to nije dovoljno da se tranzicija zaista ubrza. Možda ne možemo sami rešiti sve energetske izazove, ali svaki solarni panel na krovu je korak ka čistijoj i održivijoj energiji.
Veliki letnji popust na „Vreme“! Samo kliknite ovde, odaberite pretplatu i podržite redakciju u nezavisnom radu.
