Nedelje uoči godišnjice stradanja Vukovara svake godine protiču u odmeravanju aktuelnih odnosa na hrvatskoj političkoj sceni. Ali zbivanja na toj relaciji sigurno nikada nisu bila usijana kao ovog puta.
U ideološkom pogledu nije tako bilo ni 1991. godine kad je odbrana grada nakon tromesečne opsade 18. novembra popustila pred napadima ostataka Jugoslavenske narodne armije, kontrolisane od rukovodstva Srbije, a kojima su bili pridruženi i pobunjeni Srbi iz Hrvatske. Hrvatska je pre toga već bila proglasila nezavisnost od dotadašnje zajedničke države, SFR Jugoslavije, a nakon sukoba nacionalističkih rukovodstava federalnih republika.
Potonja višegodišnja okupacija tog hrvatskog grada na Dunavu započela je tada masakrom stotina vukovarskih branilaca i civila, kao i odvođenjem velikog broja njih u zarobljeništvo u logore u Srbiji. Deo krivaca za ratne zločine osuđen je u međuvremenu na sudovima u Hrvatskoj i Srbiji, kao i na Međunarodnom tribunalu u Hagu.
Sama komemoracija zvanično se u Hrvatskoj zove Dan sjećanja na žrtve Domovinskog rata i Dan sjećanja na žrtvu Vukovara i Škabrnje, ali sada je očigledna tendencija naknadnog učitavanja u to viška ekstremnih desničarskih političkih stavova.
Ideološka licitacija hrvatskih vlasti
Reč je o pokušaju afirmacije proustaške ideologije, tj. pozicije kvislinškog fašističkog režima tzv. Nezavisne Države Hrvatske u Drugom svetskom ratu. Takvoj rehabilitaciji ustaštva zadnjih godina doprinela je benevolentnost desničarske vlasti u zemlji i „delimično“ ozakonjenje ustaškog pozdrava „Za dom – spremni!“ (ZDS) koji su u Domovinskom ratu koristile paravojne dobrovoljačke jedinice pod nazivom Hrvatske obrambene snage (HOS).
HOS je 1992. godine ukinut, a pripadnici tih snaga postali su deo legalne Hrvatske vojske. Ipak, vremenom je HOS-ov pozdrav, isti onaj ZDS, reanimiran kroz teoriju o njegovoj novoj vrednosti, navodno potvrđenoj isključivo borbom u Domovinskom ratu.
Da je svejedno reč o svojevrsnoj revizionističkoj kampanji, indirektno je međutim pre dve godine potvrdio i vukovarski komandant HOS-a Zvone Ćurković, baš prilikom Dana sećanja. On je naime izjavio da ni ’91. nije bio ljubitelj ZDS-a, pa nije ni sada. Kao što se ne slaže ni sa podizanjem desne ruke na pozdrav ili sa crnim vojnim uniformama.
Ćurković je pored toga upozorio na problem novijih sukoba u Hrvatskoj, a odgovornost za njihovo poreklo nedvosmisleno je pripisao političkoj eliti, koja time nanosi štetu Vukovaru. Takav manipulatorski trend očigledno nije od juče, dakle, a eskalacija se nastavlja.
Poslednjih meseci sve je kulminiralo napadima na institucije i kulturne manifestacije Srba u Hrvatskoj. Na ideološku licitaciju hrvatskih vlasti sledile su ulične akcije maskiranih fudbalskih navijača i predstavnika udruženja veterana, kao i blokiranje i otkazivanje pojedinih srpskih folklornih i drugih priredbi u više gradova.
Uvozni festival brutalnosti
Srbima u Hrvatskoj preko čijih se leđa danas prebijaju ponovo rastući hrvatsko-revizionistički procesi, nije od pomoći ni činjenica da njihovi predstavnici ne osporavaju legitimitet ondašnje ratne odbrane Vukovara i Hrvstake.
„Oni su formalno meta, ali to se lomi preko svih nas Vukovaraca i postaje gore nego ikad. Čitav grad je talac ekstrema. Otkad je osmišljena Kolona sjećanja, takvih pritisaka ni ispada nije bilo“, rekla nam je jedna vukovarska novinarka čiji su podaci poznati redakciji DW. Ali ta koleginica želela je da ostane anonimna, jer u njenoj redakciji koja je u javnom vlasništvu nije dozvoljeno nastupanje za druge medije.
„Ovo sad pogađa jednako i Srbe i nas Hrvate u Vukovaru“, dodala je, „s obzirom na to da čitav taj festival najgorih brutalnosti dolazi ’iz uvoza’ – nakon što se raširio državom, pored nekih ovdašnjih stranačkih struja kojima se to isplati. Jer, toliki ovde navodno dolaze da kolektivno tuguju, ali pijetet više nije u prvom planu kao što je u početku bio.“
Ona se zatim prisetila vremena Jugoslavije kada su antifašistički veterani dolazili u škole da đacima pričaju o svojoj borbi. To je 30 godina nakon Drugog svetskog rata splasnulo, dok se, po njenom mišljenju, danas budi i napreduje očigledna profašistička indoktrinacija, a koja je suštinski – falsifikatorska.
Od zakona ulice do zakona institucija
Naša sagovornica iz Vukovara smatra da je u poslednje vreme u Hrvatskoj nametnut ekstremistički narativ koji su pre toga zastupale pretežno neke organizacije veterana iz rata devedesetih. Takođe, da je time nepravedno i neverodostojno izjednačena odbrambena borba Vukovara i Hrvatske s jednom apsolutno negativnom istorijskom ideologijom.
„Osim toga, znate, kad pričate pojedinačno s predstavnicima veterana ili sa političarima, retko su tako ekstremni. A kolektivno i institucionalno – to je sasvim drugi par rukava. I strah me da tome još nije kraj, da je počelo naglo da se preliva preko ivica“, procenjuje ta Vukovarka.
Po njenom sudu, sve je počelo tokom leta, nakon ogromnih koncerata desničarske estradne zvezde Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu i Sinju. Spojeno s faktičkom rehabilitacijom ZDS-a, zaređalo je potom ono što se do juče smatralo uličnim huliganstvom.
U samom Vukovaru, jedna velika fudbalsko-navijačka grupa i ranije je znala da se ističe svojim ispadima, bilo da nasrću na druge navijače ili da na svečanosti obeležavanja godišnjice uzvikuju ZDS. Prošle godine se dogodio i jedan njihov napad na grupu lokalnih maloletnika, među kojima su neki teško povređeni. Ali onda se neočekivano ispostavilo da su ti maloletnici – Hrvati.
„Tu su se prevarili u računici“, nastavlja naša koleginica, „ali do toga je moralo da dođe, jer se sve to otima kontroli. Tada su i najzagriženiji pojedinci mogli da vide o kakvoj je katastrofi reč. Ali umesto da se to suzbija, ekstremi su tek sada došli na svoje. Zakon ulice postaje zakon institucija. Zavladao je strah, Srbima se brani čak i folklor, a od Hrvata se traži opravdanje i za divljanje ako tvrde da slave svoje i tuguju, dok veliki deo medija podstiče taj šou. Sve je obesmišljeno, a neko dobro zarađuje na hajkanju“.
Ona još kaže da ipak ne veruje da će u Vukovaru doći do daljih organizovanih napada na Srbe.
Konsenzus o ćutanju u novembru
Bez obzira na to, zabrinutost je po njenim rečima tolika da su njome zahvaćeni svi – zbog straha da će im biti razbijani prozori, automobili – ili glave.
„Jasno je da je Vukovar, naročito pred Dan sećanja, postao pozornica za iživljavanje ekstremista. To nema veze s tugom, s dobrim namerama prema gradu, s pijetetom. Naprotiv. Zato i ne možete da nađete sagovornike, jer se ili plaše ili prema svemu tome osećaju nepodnošljivu odbojnost, pa čekaju da ovi dani prođu“, uverena je ova novinarka u razgovoru za DW. Pritom je zapravo prokomentarisala našu opasku da smo odbijeni u nekoliko pokušaja razgovora s drugim osobama.
To je svakako veoma simptomatičan epilog našeg pokušaja da razgovaramo s nekim nezavisnim javnostima među Hrvatima u Vukovaru ili predstavnicima tamošnjih građanskih organizacija bez ekskluzivnog etničkog predznaka. Redom su nam se izvinili, uglavnom objašnjavajući da ne žele da učestvuju u onome što se pretvorilo u eksperiment s nametnutim političkim gledištima.
Štaviše, iz jednog udruženja rekli su nam da u značajnom delu nevladina i nestranačkog miljea postoji konsenzus o ćutanju i ne davanju izjava tokom meseca novembra. Takođe, da ih u ostalom delu godine možemo pitati o tome – ali čini se da su ovi dani i njihov dignitet Vukovaru grubo „ukradeni“. Barem do daljeg.
