Zašto ljudi od 50 godina više nisu radno poželjni u Srbiji

Danijela je izgubila posao u Beogradu, nakon što je njena banka spojena sa drugom, što je uobičajena pojava na bankarskom tržištu u Srbiji otkad ovo tržište i postoji. Banke se ukrupnjavaju, prodaju, menjaju vlasnike, a to se dešava u proseku svakih pet-šest godina u zemlji.

Danijelu ovakve pojave ne bi mnogo uzbuđivale da u jednoj od njih nije ostala nezaposlena koja već tri i po godina bezuspešno traži novo radno mesto.

„Svi govore, ima toliko banaka u Srbiji, naći ćeš nešto, pogotovo sa toliko iskustva“, govori ona za „Vreme“. „Kako vreme odmiče, čini mi se da je baš to iskustvo ono što me zapravo sputava. Jer, imam 53 godine i 25 godina radnog staža.“

Da Danijelin slučaj nije usamljen i da se verovatno ne vara, kada misli da joj je posebno teško da nađe novo radno mesto baš zbog godina, pokazuje i statistika. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 98.000 nezaposlenih žena starosti 45-65 godina, što predstavlja 51,35 odsto od ukupnog borja nezaposlenih žena.

„Mnoge žene starije od 45 godina ostale su bez posla i suočile se sa dvostrukom diskriminacijom – po osnovu pola i godina života“, objašnjava za „Vreme“ Mima Perišić iz Udruženja „Žene na prekretnici“. Ova organizacija upravo se bavi rešavanjem problema socijalne i ekonomske isključenosti žena srednjeg i starijeg doba, a čine je žene koje su i same prošle kroz slične poslovne izazove. „Društvene i ekonomske promene tokom tranzicije dovele su do masovnog gubitka radnih mesta, pri čemu su žene bile nesrazmerno više pogođene.“

Sa diplomom i stažom – rade sve i svašta

Udruženje „Žene na prekretnici“ radilo je niz studija koje su potvrdile da su žene koje su starije od 45 godina mnogo češće tehnološki višak u firmama koje moraju da otpuste radnike, a da se kada izgube posao – teže i vraćaju u radni odnos. Jer, jednostavno ne mogu da nađu novo zaposlenje.

„Imale smo i slučaj bračnog para koji su bili IT pioniri biznisa. Žena i muž su počeli da rade u firmi u isto vreme i na istim pozicijama, on je u firmi ostao, a ona je bila otpuštena i proglešena tehnološkim viškom kada je firma zapala u teškoće“, navodi Perišić.

Jako je važno reći da ima 11.000 žena starijih od 45 godina koje su na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposlene, a od njih svaka treća ima fakultetsku diplomu.

Danijela u međuvremenu pomaže tu i tamo, a najviše se snalazi. Radila je kao ispomoć kod notara privremeno, ali samo dok je druga radnica bila na dužem bolovanju. Onda je radila neko vreme, opet na zameni, administraciju u jednoj građevinskoj firmi. Odustala je od radnog mesta i pozicije koju je ranije imala u banci, gde se specijalizovala za savete kod davanja kratkoročnih kredita. Sad aplicira gde stigne, a jako je slabo zovu na razgovore.

Brojke govore i da polovina žena u ovoj starosnoj dobi nakon izgubljenog posla čeka novo radno mesto čak deset godina na zaposlenje, a za to vreme su primorane, dodaje Perišić, da rade razne neformalne poslove. Zbog toga, mnoge na kraju radnog veka nemaju potrebnih 15 godina doprinosa da bi ostvarile penziju.

„Žene čine čak 80 odsto osoba koje nemaju penziju u Srbiji i zato se naše udruženje zalaže za uvođenje socijalnu penziju, kao način za smanjenja siromaštva celokupne populacije“, kaže Perišič.

Selekcija koja ne voli godine

Osobama starijim od 50 godina pronalaženje novog posla može biti posebno izazovno kada posle dugog staža u jednoj firmi ponovo izlaze na tržište rada, kaže za „Vreme“ Miloš Turinski iz Infostuda.

„Uz zahteve konkretnog radnog mesta, prepreka mogu biti i pretpostavke poslodavaca o godinama kandidata, njihovoj spremnosti za promene ili radu sa novim tehnologijama. Takve pretpostavke ne govore ništa o sposobnostima pojedinca“, objašnjava Turinski za „Vreme“.

Iskustvo rada sa tržištem, dodaju iz Infostuda, pokazuje da prethodno iskustvo može biti značajna prednost na poslovima koji traže poznavanje struke, odgovornost, rad sa ljudima i rešavanje praktičnih problema.

„Mogućnosti zato ne treba svoditi na nekoliko zanimanja: mnogo zavisi od veština kandidata, lokalne ponude poslova i spremnosti poslodavca da razmotri njegovo iskustvo bez predrasuda“, kaže Turinski. „Važno je da kandidati jasno predstave šta umeju da rade danas, uključujući digitalne veštine, a da poslodavci procenjuju konkretne kompetencije umesto da godine koriste kao prečicu pri selekciji.“

Iskustva Velika Britanije

Da starosna diskriminacija nije samo radno polje Srbije, govore i podaci Gardijana. Stotine prijava za posao, iscrpljujuća potraga i neprestana odbijanja – za neke Britance, pokušaj povratka na tržište rada nakon gubitka posla u pedesetim ili šezdesetim godinama života pokazao se kao prava muka.

Za neke se ti napori pokazuju uzaludnim, pa su prinuđeni da nevoljno odu u prevremenu penziju. Drugi moraju da se oslone na socijalnu pomoć kako bi platili račune dok nastavljaju potragu za poslom.

Nedavna studija organizacije „Centre for Ageing Better“ pokazala je da je krajem prošle godine 918.000 ljudi starosti između 50 godina i starosne granice za državnu penziju imalo poteškoća u pronalaženju posla – što je broj uporediv sa brojem mladih koji nisu uključeni u obrazovanje, zaposlenje niti obuku – i predstavlja najvišu brojku od 2020. godine. Taj broj je iznosio 2,9 miliona kada se uračunaju osobe sa dugoročnim zdravstvenim problemima i one koje brinu o članovima porodice.

Guardian je pozvao osobe starije od 50 godina da se jave i podele svoja iskustva u vezi sa pokušajem povratka na posao.

Džejms (59), koji živi na jugozapadu Engleske, izgubio je posao pre dve godine i od tada je imao „osam razgovora za posao nakon 598 podnetih prijava”.

„Bilo je užasno… i veoma stresno”, kaže on za Gardijan. „Svaku prijavu vodim u Excel tabeli, nijedna nije bila uspešna za konkretne oglašene pozicije, mada sam zahvaljujući njima ipak uspeo da dobijem neke druge poslove. Sve u svemu, već dve godine sam jedva zaposlen, ili bolje rečeno – ozbiljno nedovoljno zaposlen, i ne mogu da nađem izlaz iz ove situacije.”

Džejms, koji se bavio međunarodnim razvojem, kaže da je tokom prijavljivanja za posao početkom 2020-ih dobijao poziv na „razgovor na svakih 15 ili 20 prijava”, dok je sada situacija takva da dobija „otprilike jedan poziv na 80 prijava”.

Trenutno jedva sastavlja kraj s krajem zahvaljujući povremenim poslovima uređivanja tekstova za organizacije iz svoje oblasti i pisanju članaka za jedan časopis.

Navodi da povratne informacije o prijavama za posao „nikada ne stižu, tako da nemam predstavu zašto ne uspevam da dobijem posao”.

Dodaje: „Pitam se da li su godine problem. Možda kompanije misle da će mlađa osoba biti fleksibilnija i sposobnija, te da je mogu oblikovati prema svom načinu rada. Jedino što preostaje jeste istrajnost i nada.”

Sali (52), koja je radila u humanitarnom sektoru i živi u Birmingemu, kaže da se prijavila za „više od 100 radnih mesta”, ali da „još uvek nema nikakvog odziva”.

U proteklih deset meseci imala je 17 razgovora za posao i zbunjena je momentalnim odbijanjima za pozicije za koje je delovala kao odličan kandidat.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!