Obilazeći mesta po Srbiji, ministarka zdravlja Danica Grujičić shvatila je da u velikom broju apoteka rade farmaceutski tehničari, a da to nije u skladu sa zakonom.
Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (član 233) propisano je, između osatlog, da je u obavljanju apotekarske delatnosti farmaceutskom tehničaru zabranjeno da obavlja farmaceutsku zdravstvenu delatnost bez prisustva magistra farmacije.
Gostujući na televiziji Prva Grujičić je rekla da u skoro svakoj ambulanti u Srbiji postoji apoteka, ali da su to ugalvnom privatne apoteke, a da njih ima toliko da nema toliko farmaceuta koji bi radili u tim objektima.
Predsednica Osnovne organizacije Sindikata lekara i farmaceuta Srbije Dom zdravlja Ruma, diplomirani farmaceut specijalista farmaceutske tehnologije Dušanka Stefanović Radisavljević za „Vreme“ kaže da u Srbiji radi dvostruko više apotekarskih ustanova u odnosu na standarde Evropske unije (EU), a to je desilo zbog nekontrolisanog otvaranja apoteka – „kao da je država izgubila uvid šta i kako ima“.
„Profit po svaku cenu“
Dubravka Stefanović Radisavljević bjašnjava da je komercijalizacija njihove struke – „profit po svaku cenu“, dovela do toga da je poslodavcu u privatnom sektoru povoljnije da zaposli kadar sa srednjom spremom nego visokoškolovan kadar.
„To ne bi smelo biti tako. U farmaciji imamo farmaceute, specijaliste koji su u ovakvom sistemu totalno izgubljeni. Džaba smo provodili tri, četiri, pet godina na specijalizacijama kada nas sistem ne vidi i ne omogućava da radimo ono za šta smo se doškolovali. Mi pripadamo apotekama i mi u apotekama treba da realizujemo naš rad, a došlo je do toga da mi sada ne znamo gde pripadamo. Pa su tako ljudi u mnogim mestima uskraćeni za recimo izradu magistralnih preparata“, ukazuje naša sagovornica.
Zakon to takođe propisuje – farmaceutskim tehničarima je zabranjeno da samostalno izrađuju galenske, odnosno magistralne lekove.
„Nemate nigde u ordinaciji da će sestra raditi ono za šta se školovao lekar, a da će lekar davati injekcije ili previjati rane. Kod nas se to sve pobrkalo – neko ko je zadužen za baratanje lekovima, kontrolu rokova, da sve to bude složeno je sada stavljen da radi sa pacijentom, a onaj koji treba da radi sa pacijentom je marginalizovan upravo zato što teže dođe do posla, veća mu je plata pa nije poželjan kadar“, kaže Stefanović Radisavljević.
Dodaje da zato mladi ljudi odlaze ili da budu predstavnici farmaceutskih kuća ili izlaze iz struke što nije poenta, već je poenta zadržati ih u apotekama jer – „mi tu realizujemo naše znanje i sve veštine koje smo stekli. Svakog dana učimo nešto novo i treba nas pustiti da nekome i pružimo to znanje jer nas nisu džaba učili da je pacijent u središtu svih naših delatnosti“.
Privatizacija
Kako je “Vreme” nedavno pisalo Upravni odbor Apoteke Kraljevo odlučio je da izda u zakup osam svojih najrentabilnijh lokala.
Pre dve godine Apotekarska ustanova Kraljevo ostala je bez apoteke u blizini Opšte bolnice, koja je donosila čak trećinu ukupnih prihoda. Bilo je jasno da će ova, do tada profitabilna ustanova, početi da se rasprodaje.
Predrag Voštinić iz Lokalnog fronta kaže za „Vreme“ da je problem sa apotekarskom ustanovom što gradska vlast pokušava mimo procedure, a i mimo volje ljudi koji žive u Kraljevu, da privatizuje najprofitabilniji deo te ustanove, lokale.
„To bi u poslovnom smislu mogao da bude razlog, ali u javnom smislu ne. Jer je apotekarska ustanova jedina koja je imala obavezu, koju je i sprovodila, da ima dežurne apoteke koje rade 24 sata. A i pravili su preparate po preporuci i recepturi lekara. Oni su bili farmaceutska i galenska ustanova. Ukoliko bismo izgubili te apoteke, izgubili bismo i tu uslugu i to ne može biti u javnom interesu“, kaže Voštinić.
Kraljevačka apoteka je jedinstvena po tome što priprema veliki broj preparata kojih nema na tržištu, i to po ceni koja je ispod ekonomske opravdanosti.
Uslovi rada
Stefanović Radisavljević, koja inače radi u državnoj apoteci, kaže da su uslovi takvi da im stalno u senci stoji „biće privatizacija, prodaće nas“.
„To je veliko opterećenje. Nama to ne znači ništa, mi smo se školovali za naš posao i svuda ćemo raditi onako kako smo učili i kako treba, ali zašto ta pretnja?“
Objašnjava da im se uslovi moraju poboljšati i da nije u redu da sva pravila koja važe za državni sektor, kao na primer nabavka lekova po tenderima, ne važe i za privatni – „ako važe za naš, važe i za privatni sektor ili neka ne važe ni za koga“.
Dodaje i da za razliku od privatnog sektora koji omogućava svojim kadrovima neke edukacije, državni sektor još uvek nije u materijalnoj mogućnosti da tako nešto obezbedi svim zaposlenima, da to bude u kontinuitetu i da bude u skladu sa potrebama nekog zdravstvenog stručnjaka koji želi da unapredi svoje znanje da bi mogao kvalitetnije da radi svoj posao.
Zaključuje, da je ovo životni poziv – „ja sam farmaceut i na poslu, ali i kod kuće. Uvek će me neko nešto pitati i ja želim što više da znam i da tako što više mogu da pružim i pomognem jer to je svrha“.
