Aljonka Dželetović traži brata već više od 30 godina. Nestao je 15. juna 1992. godine. Iako je godinama sama prikupljala dokaze i predala ih Tužilaštvu BiH, pomaka nema.
„Nije mi još jasno kao osobi, kao čoveku, kao sestri, da još nisam u stanju da ga sahranim“, kroz suze priča Aljonka. Objašnjava da je tokom potrage dobila dokaze sa lica mesta, imena ljudi koji su ga odveli, piše DW.
Neopisiv bol
„On je uhvaćen živ. Po svim konvencijama on je trebalo da bude u razmeni kao ratni zarobljenik. Međutim, njega su ubili. Znamo i ko. Ali njegovo telo, s obzirom na to da je predmet zločina, je sakriveno“, priča Aljonka. Kaže i da je pre osam godina sve dokaze predala Tužilaštvu BiH, ali da predmet stoji u fijoci i da niko ne želi da pokreće istragu.
„Nemoguće je opisati bol ovih zadnjih 30 godina, ne samo moju nego i svih onih koji tragaju za svojim najmilijim“, kaže Aljonka.
Naši sagovornici, bez obzira kojoj etničkoj grupi pripadaju i bez obzira na kojem prostoru tragaju za telima svojih srodnika, danas 30. avgusta, na Međunarodni dan nestalih osoba, upozoravaju još jednom da je politika glavni krivac što se proces traženja nestalih u čitavom regionu, a posebno u BiH, toliko odužio. Istina, taj proces je imao kontinuitet u periodu desetak godina nakon završetka rata, ali je zadnjih godina u zastoju. Iako sada postoji i regionalna saradnja u okviru koje su nedavno razmenjeni posmrtni ostaci između Bosne i Hercegovine i Srbije na Graničnom prelazu Rača, u praksi se realizuje mali broj slučajeva.
„Da postoji politička volja to bi se odavno rešilo, ali političari i ovo koriste za svoje lične interese, ne dozvoljavajući da se jedno strašno poglavlje u našoj istoriji okonča i da krenemo dalje“, kaže za DW Semina Alekić, predsedavajuća Koordinaciji udruženja porodica nestalih osoba u BiH. Ona podseća da BiH ima Zakon o nestalim osobama, ali se on, kaže, ne primenjuje u praksi.
„Tačno se zna koja je bila komandna odgovornost. Nije moglo da nestane 100, 200 ljudi na jednom prostoru, a da niko ne zna. I to je bilo sistematski na svim terenima. Dakle, svi znaju sve i samo ćute“, kaže Alekić. Ona ipak kao pozitivan primer navodi formiranje regionalne liste nastalih na kojoj je 11.000 osoba.
Regionalna saradnja
Upravo ta regionalna lista sa imenima ljudi iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Kosova sprečava zloupotrebu svih vlada u regionu. Spiskovi su prečišćeni i izbegnuta je bilo kakva manipulacija brojkama. Ali, nedostatak informacija o lokacijama pojedinačnih i masovnih grobnica, nepristupačni tereni, političke opstrukcije – sve to i dalje ograničava manevar i potragu za posmrtnim ostacima na svim stranama.
U Institutu za nestale osobe BiH kažu da je saradnja između zemalja regiona dobra i da se u tom kontekstu primenjuju i sporazumi o saradnji koji su zaključeni na nivou vlada. Kažu da je jedan od velikih pomaka i formiranje Grupe za nestale osobe u okviru koje je uspostavljana multilateralna regionalna saradnja po istim pitanjima i aktivnostima rešavanja slučajeva nestalih osoba.
„To je rezultiralo značajnim rezultatima kao što su uspostavljanje regionalne baze podataka nestalih osoba, analiza NN posmrtnih ostataka u mrtvačnicama, razmene podataka, informacija, uz uključivanje porodica u proces traženja nestalih i organizacija zajedničkih komemoracija“, kaže portparol Instituta Emza Fazlić. Ukazuje i da je jedan od najvećih uspeha Regionalna baza nestalih osoba koja je postala ključni alat u naporima da se pronađu nestali.
Zajednička tuga, bol i suze
Što se tiče ostalih zemalja u regionu, stanje je manje-više isto: politika je glavni kočničar svih procesa, a članovi udruženja koja okupljaju osobe koja traže članove svojih porodica imaju bolju saradnju. Prema podacima Međunarodne komisije za nestale, na prostoru Kosova je od 1999. godine nestalo 4500 osoba, a 1.600 se i dalje vodi kao nestalo. Kosovska strana traži od Srbije otvaranje arhiva po sporazumu od prošle godine potpisanim između Beograda i Prištine, a prema kojem se strane obavezuju da će dozvoliti pristup svim dokumentima, uključujući i one sa oznakom „poverljivo“.
Treba pronaći pravi mehanizam koji bi proces traženja nestalih pokrenuo, jer ovaj dosadašnji ne daje dobre rezultate, kaže Nataša Šćepanović iz Udruženja porodica „Kosmetski stradalnici“, upozorivši da je u poslednjih nekoliko godina taj proces potpuno stao.
„Opstrukcije i manipulacije su razne, a jedan od glavnih uzroka je politika, odnosno nedostatak političke volje. A ovo nije politika, radi se o ljudima, o porodicama koji traže svoje bližnje. Dug vremenski period je iza nas, bojim se da nemamo puno vremena“, kaže Šćepanović, uzimajući kao primer međusobne optužbe Beograda i Prištine, i odsustvo želje da se paralelno radi na obje strane jer je, kako kaže, proces na Kosovu potpuno zaustavljen.
„A mi, porodice, trudimo se da prevaziđemo sve stereotipe i razlike. Zajednički imenitelj su nam tuga, bol i suze. I želimo svojim primerom da nateramo nadležne da rade svoj posao“, kaže Šćepanović. Ona sama i dalje traga za telima roditelja koji su ostali na Kosovu.
„Porodice koje vode organizacije u Beogradu, meni su braća i sestre. Imaju isti bol kao i ja u svojoj porodici. Politika ne želi da reši stvari zato što neko od njih mora da odgovara za zločine koji su počinjeni“, rekao je ranije za DW Bajram Ćerkinaj iz Mitrovice, koji od 1999. godine traga za sinom.
Apel institucijama
Resursni centar za nestale osobe Kosovo organizovao je pre nekoliko dana u Prištini okrugli sto na kojem su porodice sa obe strane još jednom apelovale na sve da se ozbiljno posvete rešavanju problema nestalih.
„Dug je period od 25 godina, a porodice ne osećaju da vlade u Beogradu i u Prištini smatraju da smo ljudi i da čekamo ljude. Mi čekamo nezavisnu politiku. Da smo ljudska bića, do sad bi se naši najmiliji vratili našim porodicama. Molimo sve institucije na Kosovu, Srbiji i Međunarodnu zajednicu da što pre ovo naše srce smiri“, rekao je Ćerkinaj, koji je član Resursnog centra, a u čijoj je organizaciji održan okrugli sto „Nestali ničija briga“.
Proces identifikacije žrtava se zaključuje kada se osoba identifikuje putem DNK metode, ali i kada tu identifikaciju potvrde članovi porodice. Tek tada se žrtve koje su identifikovane skidaju sa spiska aktivnih slučajeva. U BiH se u 12 mrtvačnica nalazi oko 2.800 slučajeva odnosno posmrtnih ostataka žrtava gde je izolovan DNK, ali podudaranja sa krvnim uzorcima članova porodica nestalih osoba nije bilo.
Ali za porodice nestalih i ono sa čime se one suočavaju proteklih decenija, najvažnije je razumevanje „onog sa druge strane“. Jer, samo se na taj način budućim generacijama, kažu, može ostaviti bolja budućnost.
„Ja sam mislila da je moj bol za bratom najveći dok nisam čula ženu koja je ispričala svoju priču i gde sam ja rekla: Jao pa ima težih sudbina od moje. Tu dolazi do razumevanja – kada saslušamo jedni druge, kada shvatimo koliko bola nose i drugi ljudi. I na taj način zajednički možemo da se borimo“, zaključuje Aljonka Dželetović.
