Prema istraživanju Centra za unapređenje životne sredine u Srbiji se dnevno baci oko 2000 tona hrane, najviše hleb, meso i mleko. Najmanje voće i povrće. U analizi se navodi da se hrana uglavnom baca zato što se pokvari ili se zaboravi u frižideru i zamrzivaču.
Na drugoj strani, donira se 10 puta manje, što je nedovoljno za sve one kojima je potreban besplatan obrok.
Organizacija „Solidarna kuhinja” od aprila 2020. godine svake srede, subote i nedelje u 16 časova kod Vukovog spomenika deli besplatne obroke. Za preuzimanje hrane nije potreban nikakav dokument. Samo fizička prisutnost i poštovanje pravila: jedan obrok – jedna osoba.
Ljiljana Đorđević, koja za sebe kaže da je profesorka koja je došla iz Amerike, navodi da od avgusta dolazi na besplatan obrok.
„Ovde sam zato što sam gladna i zato što nemam. Dolazim ovde od letos. Nemam novca, opljačkali su me svi bližnji, i došla sam dovde”, kaže ona.
Na pitanje da li joj je dovoljan ovaj obrok, Ljiljana kaže da nije, ali da ga deli na pola, pa joj praktično porcija dođe kao dva obroka.
Kombinuje hranu koju deli „Solidarna kuhinja“ sa onom koju dobija u narodnoj kuhinji na Karaburmi u organizaciji Verskog dobrotvornog starateljstva, humanitarne organizacije u okviru Srpske pravoslavne crkve, .
„U narodnoj kuhinji na Karaburmi hranu dele pet dana nedeljno, a ovde tri, pa kombinujem. Ovo što pojedem nije dovoljno, ali za više – nemam”, kaže ona.
Ne želi da se fotografiše, kao ni drugi prisutni. Horski odgovaraju da ne bi voleli da im slika izlazi „po novinama“.
„Nemoj da slikaš. Šta da slikaš, dok čekam na ulici hranu”, kaže jedan od građana koji stoji u redu za topli obrok.
„Odmah pojedem, gde da nosim, kad nemam kuću“
Pri kraju reda, koji počinje da se formira još u 15 sati, stoji penzioner Ljubiša.
Kaže da ne prima penziju, već crkavicu, oko 20.000 dinara, što mu nije dovoljno da preživi od prvog do prvog.
„Gladan sam, zato sam ovde. A dele svima, ne prave razliku. Ja sam pozadi, zato što se napred guraju, kao da će neko da im ukrade. A ja ovde dolazim oko pola godine i nikada se nije desilo da nema, da ne podele nekome ko se pojavi. Jedino ako trenutno nestane, sačeka se nova tura, pet do deset minuta”, kaže Ljubiša.
Kada je čuo da je na dnevnom meniju grašak, prokomentarisao je da odavno nisu pravili pasulj, jer grašak baš i ne voli, ali pošto nema ništa drugo – uzeće šta se nudi.
„Kao i većina, idem i u crkvenu kuhinju, ali je tamo drugačije. Ovde je sve bolje zapakovano, sve je higijenski, prskaju ti ruke nekim sredstvom, daju ti plastične kašike i viljuške”, kaže Ljubiša.
Na pitanje da li obrok koji ovde uzme pojede odmah ili tako zapakovan ponese kući, odgovara: „Ma odmah ga pojedem, gde da ga nosim, kad nemam kuću”!
I zaista, mnogi korisnici „Solidarne kuhinje” čim dobiju obrok odlaze do prve slobodne klupe u parku kod Vukovog spomenika, zvanično nazvanog Park Ćirila i Metodija, i jedu ono što je ponuđeno. Park se tada pretvara u menzu na otvorenom.
U nedelju 27. oktobra, na meniju je bio grašak, nekoliko kriški hleba, štrudla i limunada koja je deljena nedeleko od mesta na kome se dobijaju obroci.
Dvesta porcija, koliko je podeljeno, počelo je da se pravi od ranog jutra.
Kuvanje od osam, deljenje obroka od 16 časova
Hrana se sprema od osam ujutru, kaže volonterke „Solidarne kuhinje” Katarine Marinković.
Nakon toga kreće pakovanje. U ovom procesu učestvuje uigrana ekipa od desetak volontera, i veoma brzo se hrana iz velikih kazana u kojima se kuvao grašak našla u plastičnim činijama, zapakovana i spremna za deljenje korisnicima.
Nakon kratkog hlađenja, pakuje se i zajedno sa priborom, hemijskim sredstvima za dezinfekciju, limunadom i pakovanjem štrudli, vozi se na lokaciju kod Vuka gde je spremna druga ekipa volontera koja deli obroke.
Volonteri su veoma uigrani i lako rešavaju probleme sa onima koji prave „probleme”. Insistiraju na formiranju reda, kako se ne bi gubilo vreme i kako bi svi što brže došli do obroka.
Kada stigne hrana kreće guranje, ali volonteri ponavljaju da svi moraju da stanu u red i da se udalje. Korisnici se povlače unazad, i kreće podela hrane po ustaljenom sistemu.
Ispred građana na početku reda stoji volonter sa sredstvom za dezinfekciju, iza njega drugi koji deli pribor, obrok se preuzima na malom stolu. Tako je za pola sata podeljeno je 200 obroka. Bilo je i onih koji su zakasnili, ali nisu ostali bez porcije.
Zašto se toliko baca hrana koja je drugima neophodna?
Glavni problem kod rešavanja paradoksa da se u u Srbiji godišnje baci između 770.000 i 900.000 tona hrane, dok na drugoj strani postoji veliki broj građana koji ne može da priušti sebi obrok, je porez na doniranu hranu, pa se svi oni koji imaju višak hrane odlučuju da sve ono što im pretekne presele na otpad, pre nego da je – poklone.
Kako je „Vreme” već pisalo, ekonomska računica, na osnovu analize iz 2020. godine, pokazuje da bi se smanjenjem PDV-a prihod u državnoj kasi smanjio za oko 25 miliona dinara, ali bi se na taj način povećala vrednost donirane hrane za oko 160 miliona dinara.
Rad kuhinje finansira se isključivo donacijama pojedinaca
U „Solidarnoj kuhinji”, objašnjavaju da se hrana koju dele finansira isključivo putem donacija pojedinaca, da ne sarađuju sa državnim institucijama, ne apliciraju za projekte, niti uzimaju novac od korporacija.
„Na mesečnom nivou za spremanje obroka je potrebno oko 3000 evra, a ponekad i malo više – jer neretko organizujemo akciju kada zajedno sa ljudima koji dolaze na punkt ‘Solidarne kuhinje’ kuvamo hranu i družimo se. Povremeno delimo i higijenske pakete. Skoro je bio požar na Bežanijskoj kosi, pa smo pomogli pogođenim porodicama, tako da se desi da nekad imamo više izdataka“, ističe Katarina Marinković.
Pošto svi u organizaciji rade na dobrovoljnoj osnovi, pa doprinose u odnosu na to koliko vremena mogu da izdvoje, imaju veliki broj aktivista, a obaveze su podeljene u radne grupe, pri čemu je bitno da organizaciona struktura ne zavisi od pojedinaca, već da rad bude dobro raspodeljen.
„Bitno nam je da svako može da učestvuje onoliko koliko je u mogućnosti. Tako postoje oni koji jednom u dva ili tri meseca kuvaju, a ima i onih koji to rade češće. Takav je odnos i prema donacijama, pošto ne zavisimo od velikih donatora, već šire mreže solidarnosti“, zaključuje Marinković.
Planiraju da nastave sa radom i u narednom periodu, a održava ih solidarnost, zbog čega njihov slogan glasi „Solidarnost a ne milostinja“.
