Ovaj tekst je nastao povodom intervjua profesora Vladimira Lojanice u nedeljniku Vreme br. 1823 po pitanju izrade Prostornog plana područja posebne namene na osnovu prvonagrađenog konkursnog rešenja za prostor Avala filma i DIF-a na Košutnjaku, gde je izrečeno više tvrdnji koje pogrešno informišu javnost.
Narativ koji se koristi u tekstu da se posao o urbanističkom planiranju prepusti odgovornim ljudima iz struke ne može da ulije poverenje građanima. Arhitektonska struka u Srbiji poslednjih godina ne može da se pohvali da nosi epitet profesije koja se vodila interesima građana, već je pre zastupala interese investitora i političkih elita, a na štetu javnog interesa.
Negativna iskustva
Primer koga će se svi građani setiti kada je reč o Košutnjaku je izgradnja multifunkcionalne dvorane koju je projektovao gradski urbanista Marko Stojičić i za potrebe čije izgradnje je posečeno više stabala, uprkos protivljenju građana. Rezultat loše izvedenih radova je taj da zgrada prokišnjava, a da je zeleni krov nebezbedan za kretanje, tako da je već godinama obeležen žutom trakom kako mu građani ne bi pristupali. Obrađivači planova od izuzetne važnosti za javni interes u današnjoj Srbiji nemaju taj luksuz da rade bez pritiska javnosti koja se opravdano brine da će pohlepa investitora i vladajućih elita rezultirati sečom novih hektara šume.
Naša javnost takođe ima negatino iskustvo sa Prostornim planom područja posebne namene za širenje Beograda na vodi koji je letos bio aktuelan, a na koji su građani predali preko 10.000 primedbi.
Jedan od retkih slučajeva gde su nadležne institucije i građani uspeli da se izbore za javni interes jeste prostor nekadašnjeg Jugopetrola kod petlje mosta na Adi, gde je napravljen ustupak i objekti stambeno-poslovnog kompleksa sniženi su sa 80 metara na 20 metara i umanjena je njihova zauzetost sa 70 odsto na 50 odsto. Ovaj plan je usvojen odlukom Vlade Republike Srbije početkom oktobra, a dva meseca nakon toga u Rapublički zavod za zaštitu spomenika kulture stiže novi zahtev za reviziju plana i povećanjem kapaciteta stanovanja na pomenutoj lokaciji.
Profesor Lojanica nema taj autoritet da tvrdi da investitor neće praviti dogovore direktno sa političkim elitama mimo njegovog znanja i da će naknadno raditi revizije njegovih planova za koje iskreno verujem da on smatra da će raditi savesno.
Tvrdnja profesora Lojanice da će izgradnja u Košutnjaku biti projekat koji bi pokrenuo proces oporavka našeg društva, zvuči veoma pompezno i naivno obzirom da je reč o privatnoj investiciji i izgradnji elitnog stambeno-poslovnog kompleksa.
Za razliku od štetnog projekta Beograda na vodi koji preoblikuje naš grad uprkos protivljenju stručne javnosti, lokacija za koju profesor Lojanica namerava da izrađuje urbanistički plan jeste imala evaluaciju unutar struke kroz konkurs. Ali i ovde je bilo propusta, jedan od njih je taj da nisu traženi uslovi od Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture iako deo konkursnog obuhvata pripada Prostorno kulturno-istorijskoj celini Topčider, koja je kulturno dobro od izuzetnog značaja. Smernice koje bi dala ova nadležna institucija sigurno bi uticala i na učesnike konkursa pri izradi svojih rešenja.
Zelene površine
Aspekt projekta koji javnost verovatno i najviše interesuje jeste njegov uticaj na postojeće zelene površine.
U intervjuu se pominje kako će gradnja novih objekata da bude isključivo na mestima postojećih objekata koji se uklanjaju, dok se u drugom tekstu (koji je objavljen na portalu ekapija) ide i korak dalje, te se ovaj projekat proglašava za brownfield investiciju. Ovaj termin se vezuje za projekte koji se razvijaju na industrijskom zemljištu ili deponiji. Da bi se preispitala verodostojnost iznetih tvrdnji u prilogu dostavljam kartu na kojoj su crvenom bojom označena površina zelenila i šume koje će biti zauzete budućom gradnjom- minimalno 14 hektara.
Obuhvat zelenila na kome će biti intervenisano je zaista velik što dovodi u pitanje i tvrdnju iznetu u intervjuju da se ne predviđa zauzimanja novih prirodnih površina i da neće biti posečeno nijedno zdravo stablo.
Uvođenje građanske skupštine
Na samom kraju želeo bih da poručim građanima da treba da budu zabrinuti i da je neophodno da se organizuju u lokalnim sredinama kako bi pružili otpor ne samo ovom, već i drugim projektima koji se sprovode na štetu opšteg dobra. Dok bi sa druge strane profesoru Lojanici poručio da se ne ograđuje od građana zainteresovanih za sudbinu prostora u kome žive. Takođe da razmisli kako drugi akteri mogu da posmatraju arhitektosku struku u Srbiji danas i da li stvarno može da dobije blanko poverenje.
Ako obrađivači plana zaista žele da naprave korenitiju promenu, neophodno je da u sam proces planiranja uvedu instituciju građanske skupštine. Ovo je pozitivan primer iz Evrope koji omogućava zainteresovanim građanima da utiču na proces izrade plana. Do sada je organizovano nekoliko građanskih skupština u Beogradu u organizaciji nevladinih organizacija, na nekima su čak učestvovali i predstavnici vlasti, ali planiranje koje je usledilo vršeno je suprotno željma građana koje su tada iznete.
Autor teksta je arhitekta i aktivista, zaposlen u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
