Najmlađi sa smetnjama u razvoju često nemaju pristupačan način da prijave nasilje u Srbiji, ne znaju kome da se obrate, dok profesionalci ne prepoznaju njihove komunikacione potrebe. Dodatno se suočavaju sa neprilagođenim prostorom i javnim prevozom, dugotrajnim razgovorima i postupcima.
„Srbija nema tačne podatke o broju dece sa smetnjama u razvoju. Osim prepreka procesnopravne prirode i neadekvatne komunikacije, oni se suočavaju i sa pristupačnošću“, objašnjava izvršna direktorka Nacionalne organizacije osoba sa invaliditetom Srbije – NOOIS Ivanka Jovanović.
Ona dodaje da većina pravosudnih objekata i drugih institucija nema rampe za invalidska kolica, pristupačne toalete i taktilne staze. Komitet za prava osoba sa invaliditetom Ujedinjenih nacija preporučio je Srbiji da se osobama sa invaliditetom obezbedi nesmetan i nediskriminišući pristup pravdi, uključujući odgovarajuća procesna prilagođavanja.
Problem nije samo u pojedinačnim procedurama, već i u nedovoljnoj saradnji različitih službi. Kada nema jasne odgovornosti i koordinacije, postoji rizik da dete „prođe između sistema“, bez podrške koja mu je potrebna.
„Tokom prethodne dve decenije razvijen je značajan normativni i institucionalni okvir pravosuđa po meri deteta. Ali glavni problem nije odsustvo prava. Ključna promena trebalo bi da bude prelazak sa diskrecionih mera i kasne reakcije na garantovana prava, na rano prepoznavanje potreba i pravovremenu podršku“, kaže konsultantkinja u oblasti ljudskih prava i prava deteta Ines Cerović. „Ne treba procenjivati da li je dete ‘pogodno’ za sudski postupak, već šta sistem mora da uradi da bi dete moglo delotvorno da učestvuje. To je pristup zasnovan na pravima deteta.“
Kada će deca dobiti podršku
Jedna od važnih poruka radionice, koju je organizovao Centar za prava deteta u okviru projekta ENSURE, jeste da „umesto da se dete prilagodi sistemu, potrebno je usavršiti sistem koji će da odgovori na potrebe svakog deteta“.
„Do sada smo sagledali kako sistem funkcioniše u praksi“, kaže direktorka Centra za prava deteta Jelena Paunović. „U Austriji, Rumuniji i Srbiji predstavljeni su nacionalni izveštaji, a na osnovu nacionalnih istraživanja i međunarodnih iskustava razvijen je i ENSURE Model, koji razrađuje uloge posebnog zastupnika, posrednika u komunikaciji i osobe za podršku. Sada sa istraživanja prelazimo na konkretna rešenja. To znači da svako dete treba da dobije podršku prilagođenu svojim potrebama, da prilagođavanja u postupku i komunikaciji postanu standard, a ne izuzetak, i da izgradimo održiv sistem stručne podrške, obuka i jasnih standarda kvaliteta.“
Dete nije njegova dijagnoza
Razvojne teškoće, trauma i stres mogu uticati na način na koji dete komunicira. Zato stručnjaci smatraju da je važno prepoznati njegove potrebe i prilagoditi postupak tako što ćemo mu dati dovoljno vremena, omogućiti pauze, koristiti njemu razumljiv jezik, vizuelnu podršku kao što su slike, komunikacione table i druga pomagala, ali i uveriti se da je dete razumelo pitanje.
„Dete nije njegova dijagnoza. Neophodna je promena perspektive – da dete ne procenjujemo, već razumemo“, rekla je prof. dr Milica Pejović Milovančević sa Instituta za mentalno zdravlje.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
