Besomučno betoniranje planina: Između tišine četinara i buke građevinskih mašina

Na putu ka jednoj od najposećenijih planina u Srbiji čuju se ptice, ali odmah zatim udarci pneumatskih čekića i zujanje mešalica za beton. Na Međunarodni dan planina prizor je simboličan: beton gradilišta prodire u prirodu.

Kopaonik, Zlatibor, Divčibare, destinacije koje su decenijama važile za utočišta mira, danas su mesta koja se bude uz zvuk kamiona i bagera. Na obroncima niču višespratnice sa privatnim spa centrima, a planine sve više gube mir koji su nudile.

Asocijacija na naše najpopularnije turističke destinacije na planinama odavno nije pejzaž netaknute prirode, već intenzivno urbanizovano područje.

Najočiglednija je urbanizacija Zlatibora, čiji je centar pretvoren u grad, ali je bez obzira na to ova planina na zapadu Srbije i dalje veoma popularna turistička destinacija kako za domaće, tako i za strane turiste.

U prvih devet meseci ove godine Zlatibor je sa 341.966 turista bio najposećenija turistička destinacija u Srbiji, podaci su Turističke organizacije Srbije.

„Planine posmatramo kao neiskorišćen potencijal koji dobija vrednost tek kada u njega unesemo što više hotela, apartmana, skijališta i infrastrukture“, kaže Dragomir Ristanović, stručnjak za zaštitu prirode Regionalnog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).

Turistički razvoj okrenut je ka tome da se što većem broju ljudi omogući boravak i izgrade sadržaji koji će privući turiste.

„Sasvim je jasno da dolazak turista privremeno pozitivno utiče na lokalni ekonomski razvoj i društvene aktivnosti koje se obavljaju u tim mestima. Međutim, moramo razumeti da je to ipak linija manjeg otpora, da ne možemo sve da podredimo isključivo toj komponenti održivog razvoja takvih područja”, objašnjava Ristanović.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Priroda u drugom planu

Dok novi građevinski kompleksi osvajaju planine, jasno je da se u Srbiji razvoj planina uglavnom doživljava kao trka za brzim profitom.

„Krčenje šume zbog puteva ili skijališta, uništavanje tresetišta, livada, geoloških lokaliteta, sve su to konflikti koji se javljaju svakom izgradnjom. Brojni investitori žele brz obrt kapitala, i tu nema mnogo mesta za razmišljanje o prirodi“, kaže Ristanović.

Na nekim mestima problem je mnogo tiši i nalazi se pod zemljom: nedostaju kanalizacioni sistemi, a septičke jame, neretko neadekvatne i smeštene uz tokove potoka, polako zagađuju tlo i podzemne vode. Neke su improvizovane, druge legalne, ali šteta je ista.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Urbanizacija bez kontrole

Veliki problem na planinama stvara i nelegalna gradnja, ali je ona legalna ponekad ta koja najviše ugrožava prirodu zbog planova koji otvaraju vrata ekspanziji čak i u zaštićenim područjima.

„Takvi su primeri poslednjih izmena prostornih planova za Đerdap, Kopaonik, Divčibare, Staru planinu. Donošenjem takvih planova omogućava se da se zakonski odradi sve ono što je njima planirano“, upozorava Ristanović.

Poces donošenja prostornih i urbanističkih planova često je nezreo, brzoplet, a javnost retko uključena u odlučivanje. Čak i kada planovi postoje, slaba tačka ostaje monitoring na terenu.

„Često urbanistička, građevinska i ekološka inspekcija ne izlaze na teren. Ne proveravaju da li investitor gradi u skladu sa projektom, da li ima adekvatnu infrastrukturu, da li su septičke jame zaista nepropustive“, kaže on.

Takva praksa stvara prostor da se pravila krše bez posledica, što dalje ohrabruje nove investitore da rade isto.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Postoji i drugačiji put

Ipak, slika nije potpuno crna. Postoje pozitivni primeri, područja u kojima je razvoj vođen merom i poštovanjem prirode.

„Nije obavezno loša stvar ono što se dogodilo, na primer, Kopaoniku. Problem je što u takvim sredinama postoje oba ekstrema. Potrebno je da se negde izgradi put, ali je s druge strane nekontrolisana ekspanzija prekomerna. Treba imati meru u svakom pristupu”, kaže Ristanović.

Jedan od najvećih problema ostaje depopulacija. Na planinama se gase sela, nestaju zanati i lokalne ekonomije. U takvom kontekstu, višespratni apartmani, čiji vlasnici uglavnom nisu lokalci, ne doprinose razvoju zajednice niti vraćanju ljudi u ta područja.

„Ne mislim da smo tim ljudima uradili nešto dobro što smo tamo doneli višespratnice čiji su vlasnici iz drugih sredina”, smatra Ristanović.

Postoji li univerzalno rešenje?

Odgovor je kratak i jasan – ne.

Svako područje ima sopstvene specifičnosti, a baš zbog toga bi trebalo i da ima poseban način razvoja i vođenja. Međutim, diskusija često izostaje, smatra Ristanović.

„Nedostaje nam ozbiljna, stručna diskusija o modalitetu razvoja svakog planinskog područja, diskusija u koju bi morala da bude uključena i lokalna zajednica. Ne sme se dozvoliti da investitor radi šta želi kada zauzme lokaciju.“

U takvoj diskusiji, dodaje, ključne bi morali da budu mera, planiranje i kontrola.

Ipak, kako dodaje sagovornik „Vremena”, to zahteva dug i savestan proces koji izostaje jer se investitorima žuri da ostvare profit.

Koja je sledeća planina koja će se pretvoriti u grad?

Dok su neke planine već uveliko urbanizovane, postoje strahovi šta će biti s ostalima i da li će na primer Zlatar, Tara i Stara planina doživeti sudbinu Zlatibora.

„Sledeće veliko gradilište može biti bilo gde. Najveći pritisak trpe planine koje su pristupačnije i na nižoj nadmorskoj visini“, kaže Ristanović.

Ostaje i pitanje da li smo prirodu pretvorili u berzu za brzu zaradu ili ćemo je ipak posmatrati kao resurs koji se ne obnavlja tako lako.