Nakon što je 16 ljudi poginulo u Novom Sadu prošlog novembra zbog, pretpostavlja se, korupcionog načina gradnje u zemlji, Smiljana D. nije deset dana smela da pusti decu u školu. Jednostavno, plašila se da se odvoji od njih.
„Kad god bi mi se samo udaljili iz vidokruga, imala sam opsesivno-kompulsivne strahove – izbijale su mi slike njih pod nekom nadstrešnicom u školi, ispred ulaza u zgradu ili bilo gde drugde“, govori ona za „Vreme“.
„Nekoliko dana ukućani su i razumeli, ali onda im je postalo jasno da nešto nije u redu. Ubrzo sam i ja shvatila da je potrebno da potražim pomoć i odem na terapiju.“
Smiljana je ove slike pred sobom imala barem dva meseca, a počele su da blede tek nakon razgovora sa psihoterapeutom i prepisane terapije lekovima. Nikada ranije nije osetila ništa slično, a nije ni imala problema sa mentalnim zdravljem.
„Tada sam shvatila – to može da se dogodi bilo kome od nas, a pad nadstrešnice je očigledno za mene bio taj okidač“, govori. „Tek sam s leta uspela da se izborim potpuno sa ovim mislima koje su mi nadirale i koje nisam mogla da kontrolišem. Jednostavno, to je osećaj potpune bespomoćnosti.“
Kolektivna trauma
Ono što je Smiljana osetila je samo jedan vid kolektivne traume koju Srbija preživljava nakon tragedije u Novom Sadu.
„Pad nadstrešnice je kolektivna trauma, što znači da utiče na veliki broj ljudi, a psihološke reakcije mogu biti različite“, objašnjava za „Vreme“ psihološkinja i psihoterapeutkinja Svetlana Prokić. „Pre svega, ugrožen je bazični osećaj sigurnosti i poverenja.“
Kolektivna trauma je termin koji stručnjaci koriste za zajednice koje se suočavaju sa ugnjetavanjem ili nekom masovnom nepravdom.
„Kolektivna trauma je događaj ili niz događaja koji utiču ne samo na jednu osobu već i na grupu identifikovanih ili ciljanih ljudi“, navodi se u članku Američkog udruženja psihologa.
Urušavanje dela železničke stanice je posebno uticalo na ljude jer nije bila posredi prirodna katastrofa, koju čovek ne može da spreči. Pad nadstrešnice je posledica nemara i stoga je prirodna potreba čoveka da krivci budu kažnjeni i odgovaraju za svoja dela.
„Kada verujete u svoju državu, u institucije, u to da svako radi svoj posao kako treba, imate bazični osećaj sigurnosti na koji možete da se oslonite i onda kada vam u ličnom životu ne ide baš najbolje“, dodaje Prokić.
„Ako imam osećaj da sam bezbedan dok hodam svojim gradom, dok se zabavljam sa detetom, dok je moje dete u školi, onda sam bazično dobro i mogu lakše da se nosim sa drugim izazovima koje život svakako nosi. Ako nema toga, teško je osećati se dobro. Život se pretvara u preživljavanje, nervni sistem je pobuđen i stres je na mnogo višem nivou.“
Građani se osetno više javljaju, dodaje Prokić, psihoterapeutu zbog osećaja nesigurnosti, anksioznosti i strepnja da će se nešto loše dogoditi, kao i nepoverenja, napominje ona.
„Postavlja se pitanje da li smo bilo gde bezbedni, da li nam je voda za piće ispravna, jer za vazduh koji dišemo odavno znamo da nije. Sistem je urušen i ništa se povodom toga ne čini i to je najgora posledica i po mentalno i fizičko zdravlje ljudi“, kaže Prokić. „Kako niko nije odgovarao za ovaj nemar, česta su i osećanja besa i bespomoćnosti.“
Strah od režima – dodatno škodi
Svi drugačije reaguju, pa ljudima osećanja, kaže psihološkinja, variraju od eksplozivnog besa do apatije, od uključenosti u neku borbu do prepuštanja.
„Ali postoji i strah od toga da će represija biti surova koji dovodi do toga da se mnogi zatvaraju u sebe, ćute i trpe. To opet može dovesti do sličnih posledica – anksioznosti, bezvoljnosti, depresije, apatije… Očiglednija je bahatost u ponašanju, jer, ako padne nadstrešnica i niko ne odgovara, zašto da se ja trudim da parkiram gde treba ili bacam smeće u kantu?“
Prokić dodaje da se tako javljaju i problemi unutar porodica, jer neki ljudi ostaju da rade u javnim preduzećima ili da sarađuju sa državom. Onda ih članovi porodice ismevaju, prozivaju, odbacuju ili ponižavaju, što je, na emotivnom i psihološkom nivou stres za obe strane, koji se može produbiti kako ovakvo stanje traje.
Kada se ovako nešto desi, treba mnogo godina da prođe i mnogo stvari da se uradi na stabilizaciji čitavog sistema da bi se poverenje vratilo. Ovo područje nikad nije bilo pošteđeno, mnogo je kolektivnih trauma, ako gledamo samo od početka devedesetih na ovamo.
Smiljani su protesti i studentski bunt pomogli. Iako nije imala snage da izlazi na ulicu, pogotovo prvih nekoliko meseci, kaže da se osećala da je ipak neko uzeo stvar u svoje ruke i pokušao da reši problem, da ispravi stvar ili barem da izvede odgovorne pred sud pravde.
„Ali moram biti iskrena, svaki put kada vidim na televiziji da tu decu prebijaju, strašno me pogodi i ponovo postajem anksiozna“, dodaje ona.
„Ne znam šta je dugoročno rešenje za moj problem – da ostanem duže na terapiji ili da se jednostavno preselim u neku normalniju zemlju. Na terapiji ću svakako ostati.“
