Živimo već decenijama u društvu koje je ogrezlo u zlu i mržnji, u okruženju koje je napojeno ideologijom krvi i tla, i dobar deo stanovništva, bez obzira ne neke periode otrežnjenja, živi i dalje anesteziran nacionalističkom mitomanijom, a u međuvremenu je taj prosečni građanin Srbije postao jeftini šraf divljeg kapitalizma, pa uglavnom svoju muku tera i ne zanima ga celina, osim u nacionalističkom smislu.
U takvoj zajednici manjina je onih koji imaju svest o solidarnosti u okviru neke društvene grupe, a od tog manjka potencijala pate svi esnafi pa i novinarski.
U našoj profesiji možda je nešto bolja situacija, jer smo sami po sebi društveniji, ali je daleko od normalne jer je i među nama, ako uzmemo sve zaposlene u medijima, malo onih kojima su na prvom mestu sloboda i nezavisnost, dok je većina pristala da bude protočni bojler vlasti, puka transmisija između Vođe i naroda ne bi li se prehranila i preživela. Ima i onih koji su kriminalizovali poziv i bez zazora, za velike pare, rade za režim i razne službe i paraslužbe, što je poslednjih godina samo zatamnilo ionako tamnosivu sliku novinarskog poziva.
Prežvakani više puta i iscimani od turobnog života, mnogi novinari su postali neosetljivi na probleme drugih, pa i svojih kolega, samoživo gledaju samo svoj interes, i solidarnost je nešto što iščezava iz njihovih života.
Jače se reaguju jedino na ekstremne situacije, kada neki novinar ili redakcija budu napadnuti, ovako ili onako, od režima, političkih i privrednih moćnika ili kriminalaca, i u ad hoc akcijama se pomaže i „sanira šteta“, ukoliko se radi o finansijskim problemima.
Kako smo „Kikindske“ i ja često bili u tim nekakvim ekstremnim situacijama, uverili smo se na delu koliko ima solidarnih ljudi među novinarima i medijskim radnicima, i ti naši slučajevi govore da bez obzira na jezivo nasleđe i mračnu današnjicu u kojoj se borimo za golu egzistenciju i nemamo vremena za tuđe muke, postoji spremnost mnogih novinara i novinarskih i medijskih udruženja, ali i ljudi iz nevladinih organizacija, da podrže i pomognu u nevolji.
Pomenuću dve poslednje akcije koje svedoče tome u prilog.
U proleće prošle godine bili smo na korak od gašenja i nekako nam je bilo najrealnije da sa izlaskom 1000. broja ugasimo novine i uzmemo zasluženi odmor. No, na nagovor prijatelja iz Grupe za slobodu medija, pre svih Maje Stojanović-Popović iz Građanskih inicijativa i Ilira Gašija iz Fonacije „Slavko Ćuruvija“, ušli smo u kraudfanding (crowdfunding) kampanju „Branim Kikindske – za narednih 1000 brojeva“. Koliko je solidarnosti u našem taboru bilo je jasno i videlo se golim okom na skupu u Centru za kulturnu dekontaminaciju, u Beogradu, povodom izlaska 1001. broja. Svojim učešćem na tribini podržale su nas kolege Predrag Koraksić Corax, Tamara Skrozza, Teofil Pančić, Predrag Blagojević, Slobodan Georgijev, Draža Petrović, Nenad Kulačin, Mijat Lakićević, Velimir Ilić i Slaviša Lekić, uz njih i Dejan Ćirjaković, Vlatko Sekulović, Aleksandar Divović, a prisustvom još preko stotinu kolega i prijatelja, od kojih su mnogi i uplatom podržali naš dalji opstanak. Đorđe Balašević, ekipa „Državnog posla“ (Dejan Ćirjaković, Nikola Škorić, Dimitrije Banjac), Marija Srdić, Mladen Urdarević i Daško Milinović, Goran Živkov i ponovo Corax, snimili su video-klip kojim su podržali našu akciju i pozvali novinare, čitaoce i javnost na solidarnost. Pomogle su nam i neke prijateljske redakcije, poput „Vremena“ i „Južnih vesti“.
I te male i malo veće uplate omogućile su da izlazimo redovno i preživimo do kraja prošle godine.
A na to se nadovezala saradnja sa „Danasom“, i početkom ove godine smo započeli zajedničko izlaženje sa ovim dnevnim listom. Spojili smo kapacitete naših novina, uvereni da će sinergija doneti benefite i nama i „Danasu“, no svesni smo da to spajanje više koristi „Kikindskim“, jer nam osigurava sigurno štampanje, i da su kolege iz Beograda pokazale veliku solidarnost i priskočile u pomoć kad nam je bilo najpotrebnije.
U obe akcije među najangažovanijima bili su Branislav Grubački Guta i aktivisti njegovom Pokreta „Novi optimizam“, a udruživanjem snaga „Kikindskih“ i „Danasa“ na delu je dokazana od pre nekoliko godina pokrenuta platforma ovog pokreta pod nazivom „Nova solidarnost“ koja podrazumeva „iskrenu brigu i saosećanje, otvorenost i pažljivo slušanje drugog, kao i jačanje veza među ljudima i organizacijama“.
Znači, potencijala i dalje ima, nismo baš potpuno skrenuli i otupeli, ali osim turobnog okruženja i okupiranosti svojim problemima, sreću kvari i duboka podeljenost u profesiji, i ne samo po ideološkoj liniji, iliti na NUNS i UNS, već smo i u okviru samih udruženja svrstani u grupe i podgrupe. Ta rascepkanost je pre svega posledica nemilosrdne borbe za malo parče donatorskog novca, u kojoj je svako svakome vuk.
Ali, da bi nam solidarnost postala svakodnevna disciplina moraju se dogoditi dubinske promene, a prvi korak je da se sa vlasti i javne scene uklone bezobzirni trovači naših duša, spodobe koje su doprinele civilizacijskog regresiji našeg društva i naterale većinu, milom ili silom, da odrveni i izgubi osećanje za probleme i muke obespravljenih i ugroženih.
Kao nepopravljivi optimista, verujem da za nas ima nade i da se polako, nakon što se dogodi malopre pomenuti preduslov, možemo više okrenuti jedni drugima i više se razumevati, podržavati i pomagati.
Autor je urednik „Kikindskih“
